{"file_name": "MilicaJ_KaludjerIzRusije.txt", "corrected_text": "На веранди једне виле седела је болесна девојка и гледала пролеће око себе и осећала јесен у себи. У њеној души је било ведро и она се радовала туђем пролећу које и њој даје топлоте и њеним очима уживања. Она је дошла дотле да више ништа не жели и била задовољна са мало удобности која је њеној слабости била потребна. И осећала да откад ништа не жели, много добија. Пролеће око ње, одевено у беле и ружичасте велове бехара и у зелену свилу младог лепљивог лишћа, нежно и раздрагано, раскошно је расипало своју младост и мирисало је на љубав. У гају запеваше славуји. Обузе је нека драга туга и она поче да се сећа. Било је то године 1902. кад је започела преписку са њим. Њихово се  познанство на томе и свршило. А писма је сагорела са свима својим хартијама једнога дана кад јој се учинило да црна госпа долази и по њу и да је време да остави овај свет. Хтела је и што мање трага да остави за собом. Доцније јој је било много жао. То је било у оно доба младости кад је сву љубав из њенога срца имало сликарство и руска литература и кад је поред све своје искрене, али смешне, озбиљности и поред све своје истините али неразборите, интелигенције имала врло детињастих снова. Природа воли да се наруга човеку: кад смо најбољи, онда смо најглупљи. Желела је да постане Виргинија Лобрен, и да иде у Русију да учи како ће помоћи овоме јадноме човечанству. Надала се да ће је држава послати у Минхен и желела да иде у Толстојеву отаџбину о своме трошку, то јест, без ичега. Међутим држава је није нигде послала, не што није имала талента — та слала је она и неталентиране — него млада девојка није умела лепо да  моли и да пронађе кога треба молити. А снежна Русија била је сувише далеко да се у њу оде пешке. Могло би се рећи да је она тада имала двадесет година и две љубави које су одржавале равнотежу на теразијама њенога срца. Изгледа да је данашња младеж зрелија и практичнија. Њој то није симпатично. Она воли себе из онога доба. Она је већ дуже време била атеиста и то не равнодушан филозофски какав је доцније постала, већ страстан толико да је то већ била друга вера. Па ипак: толико је била занета Русијом да се хватала и за обећање једнога културнога свештеника који јој је предлагао да јој преко једног духовног лица изради од митрополита стипендију да у Русији изучава живопис икона. Мало јој је била мучна та мисао, али је њу поклапала друга: да не мора веровати ко мала иконе. Она је веровала да поред икона може изучавати и световно сликарство и постати барем шегрт Рјепинов.  На крају крајева поред свих мисли и младих снова није ни покушала да добије протекцију од духовног лица и сва се њена уметност свела на малање цвећа и предавање цртања. А жељу за Русијом је задовољавала шетњом по белим пољима далеко иза града са каљачама на ногама и капуљачом на глави, и читањем руске књижевности. Руске књиге су преплављале њену собу. Библиотека јој је стојала на расположењу: кауција се није плаћала. Она је тој установи била врло захвална и књиге брзо и исправно врачала. Само је читала. Никуда није ишла, ни у посете. ни на забаве. Љубазни грађани, у почетку, кад је дошла у њихову варош, позивали су је, али кад се она показала тако дивља и неприступачна, они су је мало оговарали, па је оставили на миру. А то је било све што је она од људи захтевала. Била је скромна и горда у исто време, и више свега се бојала да се упознаје с младим људима. Дешавало се да пође   у школу, а на углу стоји груда младих официра. Она још издалека пролази на другу страну куда јој није пут и кад дође настрам њих, они се сви смеју. Она се тада у себи љутила на њих и на случај што су је опазили. Чинило јој се да они кроз живот иду проводећи се и смејући се и да постоје зато да девојке на забавама имају лепе играче. Та она је била озбиљна и много је читала. Доцније су они гинули и чинили нечувена чуда од јунаштва. А она је и тада само читала. И дивила се њима. И мислила да се о живом човеку не сме никад дати дефинитиван неповољан суд. Живот некад воли да преокрене ствари. Читала је руски као српски. Писањем пак није била задовољна. Желела је савремену реч. Један јој рођак једном рече да има пријатеља у Кијеву који је калуђер и учи Духовну Академију. — Ако желиш да се дописујеш са њим, ја ћу му писати — предложи од срдачно.   — Врло добро — рече она и помисли: »Калуђер, он неће моћи помислити да девојка тражи можда младожењу чак у Русији. Истина, калуђер и Духовна Академија, то је свакако нешто затуцано, али, напослетку, све једно, да пише руски уме, а ја ћу га питати сама о свему што желим знати«. Замолила је рођака да му ствар објасни. И после неког времена, кад је већ на то заборавила, добије једнога дана две поштанске карте са сликама руских предела и поздравом од јеромонаха М. Како је била плаха и готово унапред нерасположена према њему због његовога позива, она се наљути. Тада је била и јеку мода скупљања карата. Она му одмах одговори кратким писмом да она не жели то и показа чак и презирање према таквим беспослицама. Објасни му да жели да се дописује са њим што хоће да учи руски, што хоће тамо да путује и што воли да има гласа из Русије која јој се чини као детету нека добра удаљена тетка која је врло мила, јер даје   много лепих поклона и којој деца желе да иду у госте остављајући мајку и мислећи чак да ће им код непознате добре тетке бити боље бар за неко време. Обавести га колико воли сликарство и књижевност. Рече му да све што се тих ствари тиче њу много интересује и ако он пристаје на дописивање, моли га да пита шта жели знати о животу у Србији, а она не се старати да му тачно одговори пошто прво проучи оно што не зна, као, на пример, политику. Он пристаде. И тако отпоче преписка врло занимљива баш зато што се нису познавали. Говорило се о књигама и о сликама, о Русији и о Србији. Упочетку су се само упознавали и били опрезни обоје. Он би унео по штогод и из манастирског живота, какав кратак опис околине, какву своју мисао или опажање. Убрзо је опазила да га интересује она, ко је, шта мисли уопште и шта мисли о њему, нарочито то. Њој се чинило да већ проналази у њему неке калуђерске особине. И добро   се чувала да му говори о својој личности. Слала му је скромне пределе своје зиме и говорила: »Бело је небо, бело је поље, бела је шума, само се црна стабла и црне гране гдегде виде из снега. Ах, са неколико потеза тушем могла би се на белој хартији урадити прекрасна слика! Али зато треба имати дара и школе. Школа је та која треба да оцени имам ли талента. Кад би таленат стварала љубав за уметношћу, ја бих била велики сликар. Овако само гледам и уживам више него незналица и патим више него незналица, али више и него срећан човек који студира. А каква је код вас зима? Пошљите ми мало њене белине и њене лепоте. Кад дођем тамо, хоћу да узмем једну тројку, па да пролетим кроз једну степу, као лепа мисао кроз душу генија у часу стварања«. Он је одговарао; али је њега човек занимао више од описа зиме и пролећа. Једног дана он запита отворено: »Ви не верујете, а ја сам калуђер. Ми смо већ мало пријатељи и мислим   да вас могу питати: шта мислите о мени и о моме позиву?« »Гле, — помисли она — вернога кога се тиче мишљење безбожника!« Она му, и не сумњајући да је то можда грубо, одговори: »Господине, ми нисмо пријатељи, ми нисмо чак довољно ни познаници, али ми питање ово као и свако, можете поставити само ако пристајете да на њега искрено одговорим. Мислим да има људи коју верују и могу да поштујем једну такву безазлену веру. Кад се пак интелигентан млад човек покалуђери, он ми изгледа сумњив и мислим да поред свога светога позива греши: или вара себе, или вара друге. Ја мислим да ви не верујете и не разумем зашто сте се покалуђерили«. Није она тада нимало била деликатна, али барем није ми лагала. Разуме се, увредила га је. И пошто је осетила да је њено руско писмо отишло далеко и задало некоме непознатоме срцу бол, она је, место да му се оправда   и тражи опроштај, само осетила симпатију према њему. Он је писао:  »Истина понекад боли, но ја је и тада волим више, него лаж, Само ви се варате: ја не лажем ни себе, ни друге; ја верујем. Манастирски је живот леп, пун мира и поезије. Знам шта мислите: млад човек који може да ради за себе и за друге, беспосличи у манастиру и забавља се празним молиттвама у хладовини. Није тако. Манастир је одрицање од задовољстава, а не одрицање рада. Ја сам то одрицање примио поштено и искрено. Ако желите знати, могу вам испричати како сам дошао овде, То је моја мала историја коју казујем само људима које поштујем. Не знам на какве степене ви делите односе међу људима. Ја осећам за вас пријатељство. Ваша су писма мало опора, ви сте дивљи и горди, али је ваша душа честита и ваше тежње идеалне, Мислим да никад није неделикатно казати интимне ствари душе, кад су оне лепе, ономе ко је достојан да их чује и способан да их разуме.  Разуме се само ако он жели да их чује. А много је лакше казати своју душу овако у писму непознатоме познанику који за тебе представља пре једну лепу идеју, него личност. Мисао мисли лакше долеће, него што човек човеку пружа руку. Мисао има крила. Ја верујем, верујем у Бога и у идеал«. Она му одговори да није имала намеру да га увреди и ако га је што заболело, томе није крива она, већ истина коју они обоје воле. Рече да врло жели знати шта је узрок његовој мантији коју она не воли, али која је учинила да му се слободно обрати. Напомену да се из тога већ види да га у манастирски мир није довела само тежња Богу и жеља за самоћом. Разуме да човек може веровати у тишини. Но шта ће му униформа побожности?  Признаде да је дивља и да јој се његова нежност допада. Каза му да се он њој можда неће допасти кад се виде, ако се виде, и да се она њему зацело неће допасти. Смешећи се, додаде да  та несрећа неће дуго трајати, јер она ако иде у Русију. ићи ће у Петроград, а у Москву и Кијево ће ићи само да види што одавно жели. Тада ће се мало упознати и видети да ли има разлике између човека идеје и човека, тако зване, више животиње. А да ли су у писмима говорили сушту истину, видеће се у очима. Али ако то не буде, ако се не виде, не мари, или још боље. Нека њихова писма остану као књижица чијег писца нису видели и није нужно да га виде. Он јој у одговору посла малу причу о своме животу. Некако скромно и лепо је говорио о себи. Одувек је нежног здравља и сиромах. Има само мајку која је увек лебдила над њим и била срећна што га има и несрећна што му никакву раскош сем своје .љубави не може пружити. Кад је био мали, волео је само мајку, а кад је одрастао, заволео је науку више свега на свету. Има једног рођака владику који је обећавао да га школује само под условом да се покалуђери.  Он никад није осећао жељу да живи у свету и у великом друштву, имао је нарочиту наклоност да студира религију и филозофију и лако је пристао на рођаков предлог. И сад су сви задовољни: владика, мати и млади калуђер. У почетку је и њега мало бунила »риза«, после се навикао, јер хаљина је хаљина, а човек је човек. Убеђивао је да се у манастиру може живети научничким животом и да се ниједном није покајао. Описивао је тишину и лепоту своје околине, озбиљне студије на Академији, своје посебно изучавање и намеру да напише историју религија на основу филозофије. Било је и лепих описа његових шетња у чамцу по Дњепру. Све је то било још лепше што је било на руском. Није ни осетила како је брзо усвојила тај језик и могла да каже све што је хтела. Садржина је савладала форму као што треба у уметности. И њој се заиста чинила та њихова преписка као мала литература.  Његова ведра и непоколебљива искреност је дирнула њено дивље срце. Зар му је могла нешто пребацити? Зар није он са свога гледишта имао потпуно право? И зар није и сама, неверница, хтела да молује иконе само да дође до Русије? Одговори му: »Господине, ви за мене више нисте идеја, нити проблем, ви сте мали роман, или лепа прича, или боље песма, јер у причи и роману је цео живот или цео догађај, а у песми само почетак, или крај, намера, тежња, мотив, тренут, звук, али све чисто од свакидашње прозе. Ви сте жртвовали слободу науци и због тога вас морам поштовати и поред мантије коју не волим. Ја уопште, изгледа, не волим униформе. Иначе можда сам и ја више калуђерица, него неке калуђерице. Само ја живим тако повучено не да угодим Богу и заслужим царство божије, већ што се мени тако свиђа, што такав живот одговара мојој природи, дакле, из себичности, не из врлине. Ви сте такође  узели »ризу« из егоизма, али је он леп. И мени сте дали лекцију да човек никад не треба да осуђује оно што не зна. И тако једна бунтовница пружа пријатељски руку једноме калуђеру и мисли да би се стари Бог, кад би га било, осмехнуо на то пријатељство. Само, само да калуђер нема задњу идеју: да поврати вери заблуделу овцу. Ново освојени пријатељ ваш каже унапред: не покушавајте, нећете успети! Иначе, видите: човек човеку пружа руку чим је лепа мисао долетела лепој мисли«. Зашто је сагорела та писма? Сад би их тако радо опет прочитала. Сећање на  слику није слика, сећање на живот није живот. То је само зрак светлости који случајно пада на један део слике у помрчини, на један део живота и прошлости. И човек који се сећа, живи само једним делом живота. Он је њој увек писао искрено. И она је њему само истину говорила. Али она њему није говорила све, а чинило  јој се да он њој хоће да каже све. и плашила се од тога.  »Седим у манастирској башти пуној цветалог воћа, и високог, зеленог дрвећа које највише волим, јер је најближе небу и личи ми на људе високога духа. Око мене зује пчеле, у даљини звоне звона, из капелице се чује песма молитве. Чини ми се да мирише и у природи и у мојој души. И ја осећам Бога који је нежна снага, који је најдубља поезија, који је највеће благо човечије душе. И срећан сам. Истина понекад... . Мени је двадесет пета година. Славуј пева, пролеће ме заноси. хоће ми се живота, љубави.... Један уздах, и он, као ветар пролећне облаке, однесе смртне жеље којима не дам да буду снови. Не, ја нисам жртвовао слободу науци: ја сам жртвовао телесни живот слободи душе. Та ме мисао крепи и враћам се раду са више воље, као да хоћу да оправдам пред Богом и пред људима свој живот. Не мора сваки цвет донети плода.  То ни природа не тражи. Ако је био леп, то је доста; ако је лепо мирисао, још више...«. Било је тада нечега суровог у њеном одрицању љубави и она се у души бунила против те претеране искрености. Међутим није могла одрицати лепоту тога што је написао. Имала је обичај да на сваку реченицу одговори, само оно што не одобрава и што јој се не допада да прескочи ћутећи. Опазила је да је он постао осетљив на то. Она му није могла ништа пребацити; та сама га је изазвала, јер га је питала да ли је срећан: »Ја не верујем и нисам срећна, али сам поносна. А ви, јесте ли ви бар срећни кад верујете?« Није му могла пребацити што је био искрен и истинит, али му је својим ћутањем показивала шта не воли да чује. А он је, као паметно дете погледе, разумевао те опомене без речи. И она је осећала нежност према њему због тога и због његове нежности. Било  је нечега женскога и детињскога у тој души која је умела мишљу дубоко у живот да се удуби. Њена су писма, по женском обичају, била дугачка. Штоp су се више упознавали и његова су постајала све дужа. И увек им се чинило да нису све казали једно другом, и, пославши писмо, још су били жељни да пишу. Прво су били опрезни, после искрени, и напослетку, поставши пријатељи, бивали су весели и духовити. Питала га је: »Зашто ме не похвалите? Зар не опажате како брзо напредујем у руском? И зашто ме никад не поправите ако грешим?« Он јој је одговарао да она боље зна граматику од њега, да се он диви како Срби уче руски, и да му не замери што је не хвали због језика. »Немам кад; језик је само средство и ја чак не опажам ваше лепо знање као  што не опажам у књизи слова и речи, већ журим само за мишљу. Хвалим вас за друго што много више  вреди«. И тако даље. Тада ју је упоредио са Олгом Иљинском из Обломова. Њој је то било смешно. Она је већ опазила да је много боље познавала руску литературу, него »житељ Кијева у ризи«. Она му одговори: »Трудим се да вам учиним по вољи и да пронађем какве сличности између те красне јунакиње и себе, али апсолутно ничега не могу да нађем, осим ако ви можда налазите да по лицу личим на њу, у вашој замисли. Брат из Русије могао би мало више читати руску књижевност, ако жели да начини какво срећније упоређење«. То му је дало повода да тражи њену фотографију. Зашто не би знао како изгледа? А он би одмах другом поштом послао њој своју. Она није хтела да му учини по вољи. »Слику вам нећу послати из егоизма: знам да сте ме замислили боље. Слика је ствар, мртва маска. Она није »лепа идеја«. Волим више да је немате. Изгледа да ми је право да личим на Олгу Иљинску«.  Он јој је писао о другоме и послао јој једну филозофско-религијску књигу. Одговорила му је: »Хвала вам на пажњи. Прочитала сам књигу и из ње научила седамнаест нових руских речи, а то је доста од једне корисне књиге. Опростите, али ја религију и филозофију ни сваку за се не могу да сварим, а камо ли обе заједно. Ваш савет не могу никако послушати. Ако заповедате, пристајем још шест пута да прочитам све песме од Љермонтова, само да не читам још једанпут ову танку ситно штампану тешку књигу која се мучи да споји науку и веру«. Једног дана му је писала: »Вече. Самоћа. Слобода. Потпуно се слажем са вама: кад сам сасвим сама, онда се осећам потпуно слободна. Друштво обавезује. Једна моја рођакиња је казала: »Што више познајеш свет, све се више сама себи допадам«. То у овом случају није било наивно ни смешно. Та је жена збиља красна. А  овај лепи Божји свет није нимало красан. Била сам у једном манастиру. Кроз најлепши предео иде човек да стигне у ту прљаву јаму где се маже о Богу. Прво смо се пели каменитим путем који је изгледао да води у небо. Срели смо само једну змију и видели два орла. И сунце нас је пратило својим ватреним оком. Затим смо почели да силазимо с неба на земљу и између најгушћег дрвећа у прастарој шуми силазим уском стазом, која се вила као поток, у једну влажну котлину, у којој је манастир. О, што га нису подигли тамо горе у стењу на видику сунцу! Не, сакрили су га и од неба и од људи. Био је сабор. Млади калуђер, за кога сам чула да прави оргије у манастиру и на Велики Петак печено прасе залива вином и Христову смрт слави световним песмама, стојао је међу својим стадом и пружао руку да му љубе. Како је све то гадно, не печење у пост, већ сва та одвратна лаж. Они који су ме довели, изненада ме упознаше  са њим. Ја сам се руковала и ни речи нисам казала. Он ме је зачуђено погледао и поцрвенео — свакако што га нисам пољубила у руку. Мало сам се умирила тек кад смо се вратили истим путем који је сад био сасвим друкчији. Прво смо се пели уз црну густу шуму, а после силазили низ го камен и врлет, заштићени небом и звездама и вођени златном месечином.  Да, потпуна слобода, то је потпуна самоћа. Вечерас не могу да будем потпуно слободна. Напале ме мисли ретке и пакосне. Ах, мој пријатељ, калуђер из Русије, коме тако верујем на лепу реч, неће ваљда поцрвенити кад се будем руковала с њиме«. Он је у своме писму изјавио сумњу у побожност српскога народа и развео тему по оној старој мудрости: кад не би било Бога, требало би га измислити. То је није доста занимало. »Но, па створили су га кад им је требало — мислила је она. — Сад долазе друге генерације које кажу: Кад би било Бога, требало би га збацити са небеског престола, јер је сувише апсолутиста за данашње демократско време«. На свршетку писма калуђер је рекао: »Међу министрима, међу професорима, међу људима свих друштвених редова има неваљалаца, па их има и међу калуђерима. Могу разумети ваше огорчење, али сам приметио и једну ноту која ми се није допала: као да вам је било мило да ми то саопштите. Можда се варам? Не, ваш пријатељ неће поцрвенети кад се видите са њим, а нада се да ни ви нећете поцрвенити ...« »Ја сам већ поцрвенела...« — тако је почело њено идуће писмо. Он већ давно није више њој писао «многопоштована«, ни она њему »Господине«; њихова су писма сад почињала са »ви« или са »ја«, са »да« или са »не«. Тако је то трајало годину и по. И онда јој се учини да ће се сва та пријатност помутити.  Добила је из Русије писмо засечено маказама тако једно три сантиметра преко средине и не би на то обратила пажње да јој он сам на крају не рече: »Опростите, журим да вам пошаљем, да бих што пре добио одговор, а требало би да препишем писмо. Ово је засекао један мој друг који ме чека да идемо у чамац. Нестрпљиво ми је претио да ће ми исећи писмо ако га не оставим. Ја сам хтео да довршим, а он га засекао и кад сам се ја наљутио, он ми је рекао да поздравим тога коме пишем. Опростите му: он је страстан веслач. Довиђења. Сад је на реци дивно, залази сунце«. На њу је то писмо тако утицало да је хтела одмах да прекине преписку. Замишљала је калуђере у чамцу, црне као гавранови, како се смеју и говоре о њој, а њен пријатељ им прича или чита њена писма. Затим га је правдала: он је био само недовољно деликатан, али да је у томе било нечега  ружног, он би сакрио, овако се. у журби истрчао. Па ипак није могла да му одговори. Прошао је месец дана. Тада доби једно кратко писмо: брине што се ућутала, пита да није слаба, да није нерасположена. Одговорила је: »Да, нерасположена сам. А кад једну ствар нећу да радим са вољом и са љубављу, нећу ни да је радим. Не чини ми више-задовољство ни у Русију да пишем. Пре десетину дана десила ми се — тако да кажем, једна ситница и она је могла да утиче на мене. Имала сам једну јабуку, донела ми је једна слатка девојчица, моја сусетка. Та је јабука била румена и љупка као осмех тога детета. И тако је лепо мирисала. Чувала сам је као симбол лепоте и држала је на столу поред Пушкинове књиге и кодгод бих је погледао, у души би ми се разведрило и чинило ми се да осећам на своме лицу детињски безазлен осмех.  Пре неколико дана опазих на јабуци једну пегу. Загледах, — почела да труни, расекох, — пега иде до срца, окусих, - горка. Ја нисам сујеверна, него ми је јабука дала компарацију. Није ми добро у души. Имам неки страх, велики страх да се и у животу све исто мора да поквари и после неког времена да почне да трули. Не пише ми се, горко ми је у души. Међутим моје је срце пуно љубави за добро и лепо и хтела бих некога у драгој Русији да поздравим, некога достојног тога таласа »идеалне тежње«. Ни људе, ни вас не желим данас да поздравим. Ах, да: поздравите Дњепар ... Писмо што је дошло после тога говорило је о руском црквеном сликарству са толико нежности и тако кротко да се морала осмехнути. Она је опазила да је он то нарочито изучавао, звао чак знанце у помоћ, да би јој могао дати што ново и њој занимљиво. Час је осећала да је ћутке признавао кривицу и, говорећи о другом, старао се да је поправи, час јој се чинило да  њено писмо није ни добио и да је ово сасвим посебна тема. Њу је то врло занимало, јер је слично томе и сама мислила: руске иконе, руске слике светаца, то је уметност која не личи на црквену уметност ниједног другог народа: у ликовима њихових светаца и мученика има нешто прастара, мало дивље и дубоко нежно; то су људи којима се у очима види душа у којој живи Бог. Ах, један руски Јован Крститељ не личи нимало на саркастичног, девојачки лепог светог Јована од Леонарда до Бинчија, или на кога другог Јована кога хоћете уметника, баш и Мурила који је најприроднији. Руски светац је човек из библије са додатком чисто руске душе која је велики болни страх од зла, велика љубав за све који су у злу и велика преданост Богу, велика као екстаза. Она се занела тим мислима тако да се чисто трже кад на крају писма нађе и ове речи: »Ви се варате: само материјалне ствари се кваре, само земаљске јабуке  труне: цвеће душе не вене, плодови њени не пропадају. лепота идеала не умире. Поздравно сам Дњепар: осим њега овде нико не зна за вас ...« »Ја вас често сумњичим — писала је она њему — и после сваке сумње, као да добијем неку племениту казну, ви се пењете све више лепоти плавих небеса«. Његов одговор на то: »Ко не верује у Бога, није чудо што сумња у људе. Ја у вас ни један једини пут нисам посумњао, па ипак после свакога писма, чак и после сваке ваше сумње, ви у мојим очима растете«. Она њему: »Да нећу да постанем висока као дрвеће у вашем манастирском врту? Ала се ми узајамно хвалимо! Пријатељу, то не ваља. Људи су тако склони да се разнеже према себи, а ми имамо друге претензије«.  Он је то њено добро расположење једва дочекао и тако су се помирили без речи после свађе без речи. Али 1904. године почетком маја она изненада отпутова у Баварску. Добила је најзад два месеца одсуства тако да са распустом буду четири и у највећој радости и журби отишла. Судба је хтела да тако прекину преписку. Кад је стигла у Минхен, нашла стан и школу, она посла једну карту у Русију. Међутим калуђер је био отишао на Крим и послао јој једну карту кући. Тако су се изгубили. Зато се она врло изненади једнога дана кад у сликарској школи доби од њега карту из Далмације. »Једва сам вас преко вашега рођака нашао. Ево ме у овој лепој српској земљи која тако прија моме мало порушеном здрављу. Како сте ви? Радите ли много? Тако ми недостају ваша писма. Можда ћемо се видети пре него што дођете у Русију«. Адресу није послао. Разумела је да није стално на једном месту. Чак  је помишљала да ће можда доћи и до Минхена. Али је имала сувише посла, и пријатности и бола да много о њему мисли. Видела је, да се уметност не може освојити са четири месеца рада и грабила је да види и да научи колико је могућно. Она је у Минхену нашла читаву малу руску колонију и чинило јој се као да је већ видела мало Русије. Упознала- се са студенткињама и студентима, уписала се за члана њихове библиотеке и са још двема Српкињама ушла у њихов »кружокь«. Место да учи немачки, говорила је руски и спремала се да идуће године макар овако на четири месеца неизоставно оде у Петроград. Једна Московкиња ју је позивала у Москву и говорила: »Ако сте долазили у Русију, а нисте видели Москву, нисте видели Русију«. Студенти су говорили да је Петроград Париз, то јест, европска, а не руска варош. Она им је казала да то већ одавно и сама жели и питала за свога пријатеља калуђера из Кијева. Нико  га није познавао. Студенти су се мало осмехивали, а она није хтела ништа да им објашњава. Та то су све били социјалисти и републиканци и они су осим дивљих разговора о сликарству, филозофији и књижевности, водили и страсне препирке о томе да ли је Русија зрела или не за револуцију. Млада девојка је била толико одушевљена тим људима који су сву душу улагали за нешто што њиховом личном тадашњем животу није доносило никакве користи и који су живели свакојако, другарицама били браћа, понашали се као добра деца и тако дубоко веровали у добро, као што је њен калуђер веровао у Бога. Она је осећала да мало у мислима пренебрегава свога пријатеља, али се тешила: дуга је зима, наставиће они у миру и самоћи своју лепу преписку; сад је свакако и он на путу уморан као и она. Још тамо је отпочела њена болест, на коју није обраћала пажње. Она је грабила да за четири месеца види све чега је била жељна и да научи све  што воља може понети. Сувише се преморила. Четири летња месеца у Минхену пуном уметности, кише и пива, брзо су прохујали. Вратила се баш за време прве Југословенске сликарске изложбе. Чула је од свога рођака да је калуђер из Русије долазио у Београд и тражио је, али нико није умео да га упути. Доцније је чула да је пре тога био у њеноме месту и долазно њеној кући, али је, разуме се, није нашао. Он се известио кад треба да се врати. Због изложбе она је остала у Београду десет дана више. Причали су јој да му је било врло жао што се нису видели. И њој је тада било врло жао. Судбина: преко писама се нашли, удаљени се зближили, а кад су били тако близу, у једноме месту, они су се размимоишли и нису се видели. Он је отишао у Русију, а она се разболела од болести са боловима, од којих се живот омрзне. Неко време долазиле су карте и писма од пријатељица  и познаника. Она није могла устати и одговорити. И тако све престаде и њој се учини да је душевно умрла. Како је била бунтовне природе, желела је да и физички умре. Међутим калуђер није писао. Не зна да ли је то довољно приметила, барем се не сећа да се у својој невољи забринула и о њему. Била је огорчена на своју судбину. Њена болест је све више узимала маха. Рођак, који је често волео да се детињи и да се прави груб, говорио би јој: — Још болујеш, још ниси умрла. Шта ти мислиш? Докле ће овај народ око тебе да се мучи? Тај рођак дође једног дана и рече јој, смешећи се: —- А наш јеромонах из Русије умро. — Шта ти је, човече? Какве су то шале? Но и глупости ваљда треба да имају границе! — Озбиљно ти кажем. А она није веровала. Тек после два дана убедила се да је истина. И она  осети велику тугу и нешто налик на грижу савести, на осећање кривице. Па ипак: она је тада била толико болесна и толико огорчена да му је више завидела што је умро, него што га је жалила. Умро је, сиромах, од туберкулозе. Рођак јој је причао да су његов ујак владика и његова мати желели да му продуже живот и зато су га склонили у манастир и у мир. Владика га је слао на Крим и у Далмацију да се опорави и да види лепе земље које је желео да види. Рођак је правдао владикин услов који се њој чинио калуђерски и свиреп. Сиромах младић, био је осуђен на смрт, а њој о својој болести никад није што више рекао. Његова мати је умрла мало пре њега. Добро је учинила. Он је био у Београду октобра 1904. године, а умро је марта 1905. Зашто јој болестан никад није писао? А зашто она болесна никад није њему писала? Прошле су године. Њега више нико не жали. Заборавили су га зацело и пријатељи. Сада она често мисли на њега. Она није умела умрети и некако као да се споразумела са својом болешћу, те су обе попустиле. Зашто је спалила његова писма? Бојала се да их неко не прочита и њихово пријатељство погрешно не разуме као љубав коју само нису хтели да признају као љубав. То би је, чинило јој се, увредило и после смрти. Љубав! Она је знала тада и шта је љубав. Немир и јад и бура и бродолом срца. А ово је било нешто налик на све оно велико што су руски писци давали њеној души, можда не толико велико, али толико исто драго. Нека блага пријатност као лек њеној души, као умирење њеном немиру, као једна песма и као једна молитва коју је само њој слала велика и драга, побожна и поетска Русија. И ниједно писмо од његових није прочитала ни најбољој пријатељици која је знала све њене јаде. И сад она живи и нема тих писама. И себи их је ускратила. Сећа их се. Много је заборавила. Сећа их се на руском у свој њиховој нежној звучности и чини јој се да не уме лепо на српски да их преведе. »Соловей заливается, весна волнуетъ кроь, жить хочется, любить хочется ...« Онда је осећала увреду од тих речи. После је и она искусила ту чежњу коју природа пре или после намеће чочеку, да му заслади или загорча живот. Она се осмехну. Могла је и она уздахом да је одагна и радом да је победи. Сад не жели више никакву срећу; постигла је равнотежу и задовољна је. Пре је жељела да иде у Русију; сад жели само топле пределе... Нема више намеру да спасава човечанство и задовољава се да посматра уметност природину. Пре је волела да сања, сад воли да се сећа. »Ноћас сам много радно и био задовољан. Чинило ми се да сам достојан живота, и тако чисте душе, у освиту  дана, кад је небо иза мога високога  дрвећа забуктало руменилом зоре и као небеском љубављу озарило свет сунцем молио сам се Богу за вас ... Полет човечије душе ка идеалу то је молитва. Не разумем како ви не верујете кад ја осећам Бога у вама. Ви имате уметничку душу: заслушајте се у црквене песме и пишите ми шта вам кажу«. Она је била тронута и ако непоколебљива. Речју му није захвалила за оно за шта му је душом била захвална и чему се њен скептични разум није могао наругати. Као што пре није спомињала оно што не воли да чује тако сад није ни речи рекла за оно што јој се чинило најлепше. Писала му је: »Ако ви зовете Богом свемоћ природе, сву њену велику лепоту, ако називате Богом ону везу, тајну и пуну необјашњиве узбуђености између  човечије душе и спољашњих ствари, између величине која нас окружује и  дубине која је у нама, онда се ми слажемо. Што ја не верујем то је да има један дио, највиши дух, једно свесно биће које прати наш живот, казни и награђује, шаље искушења и опрашта. Величине има, казне и испаштања има, награде има, али свести нема. Све то чини некад логична, а некад, страшно неправична природа којој јединој као несвесној сили мора човек без роптања да се покори. Ја апсолутно не верујем у живот после смрти. А црквене песме? Више пута сам то осетила и о томе мислила. Пре неколико дана била сам на бденију и била сам без вере побожна. Не умем да вам објасним шта осећа и колико трепти која »уметничка« душа пред лепом црквеном песмом. Она ми као вама руско црквено сликарство не личи ни на какву другу песму у целоме свету. У њој је спојена историја и музика људске душе, нешто преисконско и нешто садашње што је увек живело и што ће живети у људским бићима, неко отимање од земаљског живота   и тежња ка небеском, вапај немоћи и незнања човековог ка свемоћи и знању, да, »полет човечије душе ка идеалу« — то је црквена песма. Знам руске мелодије и могу замислити ваше хорове. Пристајем свакога дана да долазим у ваше цркве, али да то зовем узвишени концерти, а не богослужење«. »Сваки човек схвата како може. Главно је да има лепу душу. Ето ви - не верујете, а моја душа налази у вашој сестру. Не, не, и ви верујете, само ви сте јеретик, али ја сам убеђен да ће вам Бог опростити«. »Хоће, ако је толико добар као ви и ако није строжији од вас. Ала ће то бити изненађење за вас кад умрете, па нема раја, ни награде за толике ваше врлине. Збиља, мене јако изненађује што ви, човек од мисли, примате догму онако како вам је даје црква и верујете у њу без икакве критике. Поезија које има у вашој вери мени се допада, али немојте ми тврдити, молим вас, да је вера наука и истина«.  Он је њој одговарао: »Кад говорите о вери, ви често нисте добри: нисте деликатни и чак сте мало пакосни. Ваш здрави разум није увек хладан. И ви сте тврдоглавији од мене. Ја верујем и не убеђујем вас, а ви одричете оно што не знате. Откуда ви можете тврдити да нема ништа после смрти? Откуда знате? Је ли вам то израчунала математика? Ваш разум вам каже. А мени моја душа и моја љубав кажу да има. Ви не верујете у тајну, а ја верујем. Док ви верујете у тајну лепоте, природе, песме, слике, у коју не верују незналице. А ако је ваш разум само недостатак једне уметничке жице, ако је непојимање једног дубљег питања, неосећање једне више тајне, ако сте и ви незналица у погледу вере? ... Кажите јесте ли увек били атеиста? Зар нисте веровали кад сте били дете?« — О, јесам. — одговорила је она — веровала сам топло и дубоко. Волела сам цркву, звона, свеће, кадионице, иконе и попу који је лепо певао.  Осећала сам страхопочитовање према тајанственом Богу-оцу и обожавала сам Бога-сина. Волела сам малога Исуса који је долазио по беломе путу у белој одеждици са звездом над главом и доносио много радости деци целога света. И волела сам још више великога Христа који је за нас страдао и био распет у дане кад се људи муче, ору земљу и посте и који је васкрсао и узнео се на небо у дане кад је са његовим васкресењем васкресавала и природа и по земљи цветали зумбули и љубичине, а у ваздуху се нијале беле процветале трешње и румене брескве и кад су се деца, коју је волео, радовала црвеним ускршњим јајима и играла се под плавим разведреним небом., на које се он успео. Дубока и поетска личност Христова увек ми је била и биће ми увек симпатична. Али вера је прошла као што је прошла вера у бајке. Јер вера је поезија и лепота, али није наука и истина. Ви поетске фигуре хоћете сасвим буквално  да преводите и да нам их наметнете као аксиоме. Змајеви, патуљци и виле, и то је поезија, али није истина. Ја их сад волим, али више не верујем у њих«. »Никада се нећемо сложити у томе питању и зато је боље да га оставимо, да не задајемо једно другоме бол« — тако је он завршио ту тему, а она је са својим мало саркастичним осмехом казала: Амин! Сад је размишљала о томе сасвим мирно. Шта човек зна и шта може тврдити? Он је немоћан и бедан. Ни искрени богомољац, ни страстан атеиста немају можда право. Чак убеђење и сумња можда подједнако вреде. Филозофи су веровали у богове. Њихови богови су пали, а њихова мудрост и данас живи. Религије се мењају. Човек је незналица. Заиста је лепо рекао сиромах калуђер: »Сваки човек схвата како може. Главно је лепота душе«. Ах, а она је његовој лепој души причињала и бола. Он њој никада. Ко  буде читао њена писма њему, неће помислити да га је волела љубављу. Он је био много бољи, много нежнији од ње. И писма тога калуђера била су најлепша, о, не, никако не и најмилија, али најлепша од свих писама која је она икада добијала. Она га се сећала са захвалношћу и жалила његову младост. Зашто се тако десило да се обоје разболе и да једно другоме не пишу? Шта ли је мислио и да ли му је било жао? Она није могла писати, а он можда није хтео да говори о својим физичким болима. О, како је ипак мало познавала његову душу! Зашто није могла да му поклони сестринску пажњу и нежност, да се последњих дана не осећа сам у свету? Да ли је чекао гласа од ње? Да је знала, она би га изазвала да пише. Жалила би се да се и он пожали. Писала би му из постеље, да би и он њој можда тако исто писао. Како је отишла иа живота та лепа, јака и нежна душа?  Јесте, она је знала да је њему дала нешто што му је било драго. По њеним писмима он је познавао њу и мислио о њој. Каква је била њена слика у његовој души? То је било нешто што не постоји. Али много лепо. Она која није она, но коју је она створила. И зато што је учинила да постоји једна лепа илузија, осећала је велико задовољство, велико тужно, незадовољено задовољство. Она је била нешто у његовом животу. Да, »лепа идеја«, лепа и необична. А он је за њу био један од оних цветова, који не доносе плода, али који не вену и који лепо миришу. А зар мирис, зар успомена није плод? Они су једно другоме давали полета и писма њихова као да су заливала њихове мисли да боље расту. И кад помисли да су се могли наћи и поштовати још више и бити пријатељи још и данас, богати лепотом која не умире и љубављу која није љубав већ нежност, јер узима само да би више дала. - њој је било страшно жао што  се у помрчини смрти изгубила та млада идеална душа. Али кад је мислила да је морао умрети, да је судбина тако хтела да се лепота њихове преписке нагло прекине и они једно за друго изгубе, и кад се сећала како ју је тражио, било јој је мило што је није нашао ...", "raw_ocr_text": "На веранди једне виле седела je болесна девојка п гледала пролеће 'око  себе ii осевала јесен y себи. У њеној  души je било ведро и она ce радовала  гуђем иролеиу које и њој.даје топлоте  и њеним очима уживања. Она je до-  шла дотле да више ништа не жели м   била задовољна са; мало удобностл  к.оја je њен()ј слабости била потребна. И осећала да откад ништа не  •лсели, мвого добмја. Пролеве бко ње, одевепо y беле и  ружичасте велове <lexapa м  y  зелену  свилу младог лепљивог лишна, нежно  м  раздрагано, раскошно ie расипало  своју младост н мирисало je на љубав.  .V  гају запеваше славуји. Обузе je нека  драга туга и она поче да ce сева. Било je то године 1902. кад je за-  почела преииску са њим. Њихово ce познанство на томе н свршило. A пи-  сма je сагорела са свима својим хар-  тпјама једнога даиа кад јој ce учини-  ло да црна госпа долази и по њу и да  je време да оставп овај свет, Хтела je  it into ман.е трага да оставм за собом.  Доцније јој je било много жао. To je бпло y оно доба нладости кад  je сву љубав из њенога срца нмало  слпкарство ii руска литература н кад  je поред све своје нскрене, али сжешне.  озбиљностп п поред све своје пстините.  али перазборпте. интелигенције имала  врло детињастих снова. Природа волп  да ce наруга човеку: кад смо најбољн.  онда смо најглупљн. Желела je да постане Виргинија  .Тебрен. h да иде y Русију да учн како  не помоћи овомв јадноме човечанству.  Надала ce да ne je држава послатп y  Минхен п желела да нде y Толстојевл'  отаџбину о  своме трошку. то јест. без  ичега. Ме^утим држава je није нпгде  послала, не што није пмала талента.   — та слала je она и неталентнране — .   него млада девојка нпје умела лепо да моли ii да nponaçe кога треоа молити.  A  енежна 'Русија бпла je сувиме да-  леко да ce y њу оде пешке. Могло би ce рећи да je она тада  имала' двадесет година и две љубави  i;oje су одржавале »равнотежу на тера-  зијама њенога срца. Изгледа да je да-  иашња младеж зрелија и практичнија.  Њој то није симпатично. Она воли се-  бе из онога доба. Она je ses. дуже време била атемста  ii то не равнодушан фил.озофски какав  je доцније постала. веп страстан то-  лико да je то вев била друга вера, Па  ппак: толико je бкла занета Русијом  да ce хватала п за обећање једнога  културнога свештеника којп јој je  иредлагао да јој преко једног духовнсч'  лица мзради од митрополита стипен-  дију да y Русији изучава живопис ико-  iia. Мало јој je била мучна та мисао.  али je њу пок.лапала друга: да не мо-  ра веровати ко мала иконе. Она je ве-  ровала да поред икона може изучавати  ii световно слккарство и постати барем  шегрт Рјепинов. На крају крајева поред свих ми-  слп п младих снова није ни покушада  да добије протекцију од духовног лица  п сва ce њена уметност свела на ма-  лање двећа и предавање цртања. A   Жељу за Русијом je задовољавала шет-  њом по белнм пољима далеко иза гра-  да са каљачама на ногама п ка-пуља-  чом на глави, н читањем руске књп-  жевности. Руске књпге су преплавЈБале  њену собу. Бнблиотека јој je стојала на  расположењу: кауција ce није плаћа-  ла. Она je тој установп била врло за-  хвална н књпге брзо п псправно вра-  вала. Само je читала, Никуда није ишла.  nu y посете. ни на забаве. Љубазнл  граранп. y почетку. кад je дошла y  њихову варош, ггозивалп су је. али кад  ce она иоказала тако дивља и непрн-  ступачна. онп су je мало оговаралн.  lia je оставили на миру. A  то je бпло  све што je она од људи захтевала, Би-  ла je скромна и горда y исто време, и  внше свега ce бојала да ce упознаје с  младим људима. Дешавало ce да nope у школу. a на углу стоји група младих  официра. Она још издалека пролази  на другу страну куда јој није пут и  кад д(ч?е настрам њих, они ce сви сме-  ју. Она ce тада y себи љутила на њих  и на случај што су je. опазили. Чи-  нило јој ce да они кроз живот иду про-  водепи ce и смејући ce и да постоје за-  то да девојке на забавама имају лепе  играче. Ta она \"je била озбиљна и мно-  го je читала. Доцније су они гинули  и чинили нечувена чуда од јунаштва.  A  она je и тада само читала. И дивила  ce њима. И мислила да ce о живом  човску не. сме никад дати дефииити-  ван неповољан суд. Живот некад воли  ra преокрене ствари. Читала je руски као срдски. Писа-  њем пак није била задовољна. Желела  je савремеиу реч. Један јој рорак јед-  ном рече да има пријатеља y Кијеву  који je калурер и учи Духовну Акаде-  мију. — Ако желиш да ce догшсујеш са  њим, ја иу му писати — предложи он срдачно, — Врло добро —  рече она и ло~  мислп: »Калурер, он неве мсшп т т о т у г т т -  слпти да девојка тражи можда младо-  жењу чак y Руспји. Пс-тпна. кадурер  и Духовна Академија. то je свакако не-  што затуцано. али. напослетку, све  једно, да ппше руски уме. a ја ny га  питати сама о  свему што желим внати«. Замолила je poçaîta. да му ствар  оојасни. И после неког времена, кад  je већ на то заборавила, добије једнога  дана две поштанске карте са сликама  руских предела и поздравом од јеромо-  наха М . Како je бпла плаха п готово  унапред нерасположена према њему  због љеговога позива. она ce наљути. Тада је била и јекумода скуггљања  карата. Она му одмах одговори .крат-  кпм писмом да она не жеди то н пб-  каза чак и презирање према таквим  беспослицама, Објаснп му да жели да  ce допнсује са њим што хове да учп  руски, што хоие тамо да nyij7 je п што  воли да има гласа нз Русије која јој  ce чнни као детету нека добра удаље-  на тетка која je врло мила. јер даје много лепих доклона и којој деца желе  да иду y госте остављајуви мајк.у и ми-  слећи чак да ие им код непознате до-  бре тетке бити боље бар за неко вре-  ме. Обавестп га колико воли сликар-  ство и књижевност. Рече му да све  што ce тих ствари тиче њу много ин-  тересује и ако он пристаје на дописи-  вање, моли га да пита шта жеди знатм  о животу y Србији. a она ne ce старати  да му тачно одговори пошто прво иро-  учи оно што не зна. као. на пример,  нолитику. Он пристаде. И  тако отпоче пре-  виска врло занимљива баш зато што  ce нису познавали. Говоридо ce о  књи-  гама и о сликама, о Русиш и о Србији,  Упочетку су ce само упознавали и би-  ли опрезни обоје. О и- би. ypieo no што-  год и из манастирског живота, какав  кратаж опис околине, какву своју жи-  сао или опажање. Убрзо je опазила да  га интересује она. k o je. шта мисли  уоиште и шта мисли о њему, нарочито  то. Њој ce чинило да вев проналази y  њему неке калу^ерске. особине. И до- бро ce чувала да му говојш  о својој  личности. Слала му je скромне пределв  своје зиме н говорила: »Бело je небо.  бело je поље, бела je шума. само ce  црна стабла и црне гране гдегде впде  нз снега. Ах. са неколико потеза ту-  шем могла би ce на белој хартији ура-  дити прекрасна слика! Али зато треба  имати дара и школе. Школа je та ко-  ја треба да оцени пмам лн талента. Еад  би таленат стварала љубав за умејг-  ношпу. ја бнх бпла великп сликар.  Овако само гледам н уживам више него  незналица и патим више него незна-  лица. али впше u него срепан човек  који студира. A  каква je код вас зп-  ма? Пошљите ми мало њене белпне и  њене лепоте. Кад довем тамо. хову да  узмем једну тројку. na да пролетим  кроз једну степу. као лепа мисао кроз  душу геннја y часу стварања«. Он je одговарао. алп je њега човек  занимао више од описа знме н проле-,  na. Једног дана оп запита отворено: »Бн ие верујете. a ја сам калурер.  A i ii смо вен лгало вријате.в» и числим да вас могу иитати: шта мислпте о  M e­ nu и о  моме позиву?« »Гле. — помисли она — вернога  кога ce тпче мишљење безбожника!«  Она му.и.не сумњајући да je то можда  грубо, одговори: »Господине, мн нисмо пријатељи.  ми нисмо чак довољно ни познашши.  алп ми питање ово као, и свако, мо-  жете поставити само ако пристајете да  на њега искрено одговорим. Мислнм  да има. људи коју верују и могу да по-  штујем једну такву безаздену веру.  Кад ce пак интелигентан млад човек  иокалурерп. он ми изгледа сумњив и  мислим да поред свога светога позива  греши: или вара себе, и јш вара друге.  J a м и с д и м д a ' в и н е в е р y ј е т е  и не разумем зашто сте ce покалуре-  рили«. Није она дада ннмало била дели-  катна. али барем није ни лагала. Ра-  зуме ce. увредила га je. И  пошто je осе-  тила да je њено руско писмо отишло  далеко и задалр некоме непознатоме  срцу бол. она je. често да му ce оправ- да и тражи опроштај, само осетила  симпатпју према њему. Он je писао:  »Истина понекад боли. но ја je и  тада.волим више, него лаж. Само вп  ce варате: ја не дажем ни себе, ни  друге; ја -верујем. Манастирски je жи-  вот леп. пун мира п поезије. Знам шта  мислите: млад човек који може да ра-  ди за себе и за друге, беспосличи y ма-  настиру и забавља ce празннм молит-  твама y хладовпни. Није,  тако. Мана-  стир je одрицање од задовољстава, a  ие одрицање рада. Ја сам то одрицање  иримио поштено п искрено. Ако жели-  те знати. могу вам испричати како сам  дошао овде. To je моја мала историја  коју казујем само људпма које по-  штујем. He знам на какве степене ви  делите односе меру фудима. Ја осеаам  за вас прпјатељство. Баша су писма  чало опора. ви сте дивљи и горди, али  je ваша душа честита и ваше тежње  идеалне. Мислим да никад није неде-  ликатно казати интимне ствари душе,  кад су оне лепе. ономе k o je достојан  да их чује и способан да их разуме. Разуме ce само ако он жели да их чу-  је. A много je лакше казати своју ду-  шу овако y писму непознатоме позна-  нику који за тебе представља пре јед-  ну лепу идеју, него личност. Мисао мисли лакше долене. него  што човек човеку пружа руку.. Мисао  мма крила. Ја верујем, верујем y Бога  ii y идеал«. Она му одговори да није имала на-  меру да га увреди и ако га je што за-  болело, томе није крива она, већ исти-  на коју они обоје воле. Рече да врло  жели знати шта je узрок његовој маи-  тији коју она не воли, али која je учи-  нила да му ce слободно обрати. Напо-  згеиу да ce из тога вен види да га y  манастиреки мир није довела само теж-  ња Богу и жеља за самоком. Разуме  да човек може веровати y тишини. Но  шта ће му униформа побожности?  Признаде да je дивља и да јој ce a e ­ rosa нежност допада. Каза му да ce он  њој можда неве допасти к.ад ce виде.  ако ce виде, и да ce она њему зацело  келе допасти. Смешеки ce. додаде да та несрећа неае дуго трајати. јер она  ако иде y Русију. иви ће y Петроград,  a y Москву x i Кпјево ће ићп само давп-  ди што одавно жели. Тада ке ce мало  упознати ii видетн да ли има разлико  измеру човека идеје и човева. тако зва-  не. више животиње. A  да ли су y пн-  смМма говорилм сушту истину, видеНе  ce y очпма. Алн ако то не буде. ако ce  не виде. не мари. плп joui боље, Нека  њихова писма осхану као књижица  чијег писца нпсу видели и није иужно  да га виде. O u јој y одговору посла малу причу  о своме животу. Некако екрсшно илепо  je говорио о  себи. Одувек. je нежног  здравља п сиромах. И ма- само мајву  која je увек. лебдила над њим п била  сревна што га има н несревна што чу  никакву ра.скош сем своје .вубавИ не  може пружпти. Кад je бно малп, волео je само мај-  ку, a кад je одрас-тао. заволео je науку  више свега на свету. Има једног popa­ na владику којн je обећаваода га жко-  лује само под -усдовом да ce покалу- ђерп. Он никад није ocenao жељу да  живи y свету п y великом друштву,  гшао je нарочпту наклоност да студи-  ра религију и филозофију и лако je  ириетао на ро^аков лредлог. И  сад су  еви задовољни: владика. мати и мла-  ди калу^ер. У почетку je н њега мало  буинла >риза«, носле ce навикао, јер  хаљина je ха-љина. a човек je, човек. Убернвао je да ce y манастиру мо-  же жнветн научничким животом и да  ce ниједноч није покајао. Олисивао je  тишину i i леноту своје околине, озбиљ-  не етудпје на Академијп. своје посебно  изучавање п иамсру да напише исто-  рију релнгија на основу филозофије, Било je и лепих огшса љегових  шетња y чамцу но Дњепру. Све je то било још лепше што je  било на руском. Није ни освтила како  je брзо усвојила тај језик и могла да  каже све што je хтела. Садржина je са-  владала форму као што треба y умет-  ноети. ÏÏ њој ce заиста чинила та њи-  хова нретнска као мала литештура. Његова ведра и непоколебљива ис-  креност je дпрнула њено дпвље срце.  Зар му je могла иешто пребацпти? Зар  није он са свога гледишта пмао пот-  пуно право? II зар нпје и сама, невер-  ница,- хтела да молује пконе само да  дође до Русије? Одговорп му: »Господине, ви за мене впше нисте  ндеја, нити проблем, ви сте мали ро-  ман, или лепа прича, пли боље пеема.  јер y причп п роману je цео живот или  цео догарај. a y песми само почетак.  или itpaj', намера, тежња, мотпв. тре-  нут. звук, алн све чисто од свакпдаш-  ње прозе. Вн сте жртвовалн слободу  науци п због тога вас морам поштова-  ти и поред мантије коју не волим. Ја  уопште, изгледа, не волим унпформе.  Иначе можда сам и ја више калурерн-  ца, него неке калуверпце. Само ја жн-  вим тако повучено не да угодим Богу  и заслужим царетво божије, век што  ce менп тако свпра. што такав живот  одговара мојој природн. дакле, из се-  бичности. не из врлпне. Ви сте тако^е узели »ризу« из егоизма. али je он леп.  И  мени сте дали лекцију да човек ни-  кад не треба да ocyçyje оно што не зна. И тако једна бунтовница пружа  пријатељски руку. једноме калуреру  и мисли да-би ce стари Бог, кад б 'и  га  било, оемехнуо на то пријатељство.  Самв, само да калурер нема задњу иде-  ју: да поврати вери заблуделу овцу.  Ново освојени пријатељ ваш каже уна-  пред: не покушавајте, невете успети! Иначе, видите: човек човеку пру-  жа руку чим je лепа мисао долетела ле-  пој мисли«. Вашто je сагорела та писма? Сад  би их тако радо опет прочитала. Се-  вање на слику није слика, севање на,  живот није живот. To je само зрак  светлости који случајно пада на један  део слике y помрчини, на један део  живота и прошлости. И човек који ce  сећа, живи само једним делом живота. Он je њој увек писао искрено. М   она je њему сажо истину говорила. Али  она њему није говорила све, a чинило joj ce да on њој х<же да каже све. и  1  плашила ce од тога. »Седим y манастирској башти ду-  ној цветалог вова и впсоког. зеленог  дрведа које највише волпм. јер je нај-  ближе небу н личи ми на људе висо-  кога духа. Око мене зује пчеле. y да-  љини звоне звона, из капелице ce чује  песма молитве. Чини ми ce да чпрпше  н y природи ii y мојој души. П ја осе-  вам Бога који je нежна снага. који je  најдубља поезија. којн je највеке бла-  ро човечије душе. II cpeaaii сам. Истнна понекад. .  .  .  ЗГени je два-  десет пета годпна. Славуј пева, проле-  «е ме заноси. хове чи ce живота, љу-  бави. . . . Један уздах, и он, као ветар npo-  леине облаке. однесе смртне жеље ко-  јима не дам да буду7  сновн. He. 'ја ни-  сам жртвовао слободу науци: ја сам  жртвовао телесни жпвот слободи душе.  Ta ме мисао крепи и врака.ч ce раду  са више воље, као да хоћу да оправ-  дам пред Богом п пред људима свој жи-  I8T. ÏÏ8 мора сваки цвет доиетн плода. To нн природа шТтражи. Ако je био  лел, то je доста; ако je лепо мирисао.  још више. . .«. Било je тада иечега суровог y ње-  ном одрицању љубави и она ce y душм  бунила против те претеране искрвно-  сти. Медутим није могла одрицати ле-  поту тога што je написао. Имала je обичај да на сваку рече-  ниду одговори, само оно што не одо-  брава и што јој ce не допада да npe-  скочи ћутени. 0-павила je да je он no­ era о осетљив на то. Она му није мо-  гла ништа пребацити; та сама га je  изазвала. јер га je питала да ли je сре-  ван: »Ја не верујем и иисам срешга, али  еам ноносна. A  ви. јесте ли ви бар среп-  ни кад верујете?« .  .  . Није му могла нреоацити шхо je  био искрен и истинит, али му je сво-  јим вутањем показивала шта не воли  да чује. A  он je, као паметно дете по-  гледе, разумевао те опомеие без речи.  Ii оиа je осеаала иежност према њему  због тога и због аегове нежности. Ви- ло je нечега женскога и детињекога y  тој души која je умела мишљу дубок< ■   y живот да ce удуби. Њена су пиехга.  по женс.ком обичају. била дугачка.  Штс су ce внше упознавалп п његова  су постајала све дужа. П увек им ce  чннило да нису све казали једно дру-  гом, ii. пославши писмо. још су оили  жељнн да. ппшу. Прво су билн опрезнн. после иекре-  ни, h напослетку. поставши пријатељн.  бивали су весели п духовити. Питала га je: »Зашто ме не лохвалите? Зар не  опажате како брзо напредујем y рус-  ком? II зашто ме никад не поправите  ако грешим?« Он јој je одговарао да она боље зна  граматику од њега. да ce он диви к ак < >   Орби уче руски. п да му не замери што  je не хвали због језика. »Немам кад; језик je само сред-  ство и  ја чак не опажам ваше лепо  зпање као што.не опажам y књизи сло-  ва н  .речп. већ лгурим само за мигаљу.  Хвалим вас за друго што мчого влите вреди . H tuко даље. Тада j  y  j e y  иоредио  c'a Олгом Иљинском из Обломова.  Њој je то било смешно. Опа je вев опа-  зила да je много боље познавала руск.у  литературу, него »житељ Кијева y ри-  зи«. Она му одговори: »Трудим ее да вам учиним ио в < > -  љи и да пронадем какве сличности из-  ме^у те красне јунакиње и себе. али  апсолутно ничега не могу да на^ем,  осим ако ви можда налазите да по ли-  цу лич 1ш на њу. y вашој замисли. Брат  ns Русије могао би мало више читати  руску књижевиост. ако желИ да начини  какво срећније упоре^ење«. To му je дало повода да тражи ње-  ну фотографију. Вашто не би знао ка-  ко изгледа? A он би одмах другом по-  штом послао њој свбју. Она није хтела  да му учини по вољи. »Слику важ неву иослати из егои-  зма: знам да сте ме замислили боље.  Слика je ствар, мртва маска. Она 'није  »лепа идеја«. Волим више да je пе-  чате. Изгледа да ми јечграво ди  ли-  чим иа Олгу Иљингку«, зе О н јој je диоао о  другоме п  иоелао  јој једну филозофско-религијскr јш*и-  ry .Одговорила му je: »Хвала вам на пажњи. Прочитала  еам књигу н из н > е научида седамнаест  вових руских речи, a то je доста од јед-  м е кориене књиге. Онроетите. али јз  религију и фидозофију ни сваку за ce  не могу да сварим, a камо ли обе за-  једно. Баш савет не могу никако no­ r m a m  Ако заповедате, приста|ем  још тест пута да прочитам све песме  од Љермонтова. само да не читам join  једанпут ову танку ситно штампану  тешку књигу која ce мучи да с-поји на-  уку и веру«. Једног дана му je писала: »Вече. Самоћа. Слобода. Потпуно  ce слажем са вама: кад еам сасвим еа-  ua, онда ce осевам потнуно слободна.  Друштво обавезује. Једна моја ipopa-  киња je казала: »Што впше познајеш  евет. све ce внше сама себн допадамч.   To y овом случају није било напвно нп  смешио. Ta je жена збиља красна. \\ овад лелп Вожјп свет н и ј> нима. 1*   красан. Бида сам y једном мацастиру.  Кроз најлепши иредео иде човек да  стигне y ту прљаву' јаму где ce маже  о  Богу. Прво смо ce пели каменитим  путем који je пзгледао да. води y небо.  Срели смо само једну змију и видели  два орла. И сунце нас je пратидо сво-  јим ватрешш оком. Затим сжо почели  да силазимо с неба на земљу и изме^у  најгуитег дрвев-а y прастарој шуми си-  лавим уском стазом, која ce вила као  иоток. y једну влажну котлину, y ко-  јој je манастир. 0. што га нису подигли  тамо rope y стењу на. видику сунцу!  He. сакрили су га и од неба и од људи. Био je сабор. Младп калурер, за K o­ ra сам чула да прави оргије y манасти-  ру и на Велики Петак печено прасе  залива вином и Христову смрт слави  световним пеемама, стојао je меру сво-  јим стадом и пружао' руку да му љубе.  К -ак О  je еве то гадно, не печење y  иост. вев сва та одвратна лаж. Они ко-  ји су ме дБвели, изненада ме уповнаше са њнм. Ja сам ce руковала и ин речн  нисам казала. Он ме je зачу!>ено погде-  дао и поцрвенео — свакако што га ни-  сам пољубила y руку. Мало сам ce умирила тек кад смо  ce вратилн истим путем који je сад  био сасвим друкчпји. Прво смо ce пели  уз црну густу шуму, a после еилазилп  низ го камен п врлет, заштикенп небом  и звездама и вођени златном месечи-  ном. Да, дотпуна слобода. то je потпуна  самсжа. Вечерас не могу да будем пот-  пуно слободна. Напале ме мисли рехке  ii пакосне. Ах. мој пријатељ. калу^ер  1 1 3  Русије. коме тако верујем на лепу  реч. неће ваљда поцрвенити кад ce бу-  дем руковала с љиме«. Он je y своме писму изјавио сумњу  y побожност српекога народа п развео  тему по оној старој мудрости: кад не  би било Бога. требало би га пзмислити.  To je није доста занимало. »Но, па  створили су га кад им je требало —  мислила je она. — Сад долазе друге  генерацпје које кажу: Кад би бпло Бо- га. требало би га збацити са небеоког  'престола. јер je сувише апсодутиста за  данашње демократскр време«. На евршетку писма калурер je ре-  као: »Meçy министрима, меру профе-  сорима, меру људима свих друштвених  редова има иеваљалаца, па их има и  меру калурерима. Могу разумети ваше  огорчење. али сам приметио и једну  ноту која ми ce није допала: као да  вам je било мило да ми то саопштите.  Можда ce варам? He. ваш пријатељ  неће поцрвенети кад ce видите са њим,  a нада ce да ни ви некете поцрве-  тшти .  .  .« »Ја -  сам вев поцрвенела . .  .«  тако je почело њено идуве писжо. 0н већ давно није више њој иисао  «многопоштована«, ни она њему »Го~  сподине«; њихова су писма сад почи-  њала са »ви« или са »ја«, са »да« или  са »не«. Тако je то трајало годину u no. И   овда јој ce учини да ne ce сва та при-  јатност ломутити. Добила je из Русије дисме з;;ее-  чено маказама тако једно три сажтж-  метра преко средине и не би па т«  обратила важње да јој он сам на крају  не рече: »Одроетите. журим да вам поша-  љем, да бих што пре добпо одговор. a  требало Ô I I  да препншем писмо. Ово je  засекао један мој друг који ме чека да  идемо y чамац. Нестрпљиво ми je пре-  тно да »е ми нсеии писмо ако га не  оставим. Ја сам хтео л а довршим. a  он га засекао и кад еаж ce ја наљутио.  он мп je рекао да поздравим i'ora коме  пишем. Опростите чу; он je страстак  веелач. Довирења. Сад je на реци ди-  вно, залази сунце«. На њу je то писмо тако утицало  да je хтела одмах да прекине* пре-  писку. Вамишљала je калурере y чам-  цу. црне као гавранови. како ее смејт  и говоре о  њој, a њен пријатељ пм при-  ча или чита њена лисма. Затим га je  иравдала: он je био само недовољно  деликатан. али да je v  гоме било ве- чега ружног. он ом  сакрие, овако ее  y  журби истрчао. Па ипак није могла да му одго-  вори, Прошао je месец дана. Тада доби  једно кратко писмо: брине што ce ућу-  тала. пита да није слаба. да није не-  расподожена. Одговорила je: »Да.нерасположена сам. A  кад је-  дну ствар неку да радим: са вољом м   та љубављу. не&у ни да je радим. He  чини ми више- задово.вство ни y Ру-  сију да пишем. Пре десетину дана десила ми ce —-   тако да кажем. једна ситница и она je  могла да утиче на мене, Имала сам је-  дну јабуку, донела ми je једна слатка  девојчица, моја сусетка. Ta je јабука  била румена и љупка као осмех тога  детета. И  тако je леио мириеала. Чу-  вала сам je као симбол лепоте и др-  жала je на стоду поред Пушкинове  ањиге и  кодгод бнх je иогледаск y души  би ми ce разведрило и чииило ми ce да  ocetiuм на сврме лицу детив>ски безаз-  лев осмех. Нре неколнко дана опазих на ја~  буци једну пегу. Загледах. — почела  да трунн. расекох. —  пега иде до срца.  чкусих. — горка. Ја нисам сујеверна.  него ми je јабука дала компарацију. 1  !нје мп добро y дудш. Пмам неки  (•трах,,велики страх да ce н y жпвоту   све- iici'o мора да поквари н после не-  ког времена да почне- да трули. He Hu­ me ми ce, горко ми je y души. М(||утим  моје je срце пуно љубави за добро и  лепо h хтела бнх некога y драгој Ру-  сији да поздравпм. некога достојног  тога таласа »идеалне тежње«.. Нп љу-  де, ни вас не желим данас да поздра-  вим. Ах. да: поздравпте Дњепар .  .  . Писмо што je дошло после тога  гиворило je о руском црквеном сликар-  ству са толико нежноетн и тако кротко  да ce морала осмехнутп. Она je опа-  зила да je он то нарочито изучавао.  звао чак знанце y помок. да бп јој мо-  rao дати што ново п њој зашшљпво.  'laç je осевала да je нутке признавао  кривицу ii. говорепи о  другом. старао  ce да je поправи. час јој ce чинило да њено дисмо није ни добио и да je ово  сасвим посебна тема. Њу je то врло  занимало, јер je слично томе и сама  мислида: руске иконе, руске слшсе све-  таца, то je уметност' која не личи на  црквену уметност ниједног другог на-  рода: y ликовима њихових светаца и  мученика пма нешто прастара, мало  дивље ii дубоко нежно; то' су људи-ко-  јима ce y очима види душа y којој жи-  ви Бог. Ах, један руски Јован Крститељ  ле личи нимало на саркастичног, дево-  јачки лепог светог Јована од Леонарда  до Винчија, или на кога другог Јована  i'ora хокете уметника, баш и Мурила  који je најприроднији. Руски светац je  човек из библије са додатком чисто ру-  (ж душе која je велики болни страх од  зла, велика љубав за све који су y злу  h велика преданост Богу, велика као  екстаза. Она ce' занела тим мислима тако  да ce чисто трже к.ад на крају писма  naçe и ове речи: »Ви ее варалс* :  само материјадне  ствари ce к.варе. само земаљске јабуке труне: цвеће душе не вене, 'плодови  њени не тгропадају. лепота идеала не  умнфе. Поздравио сам Дњелар: оеич њега  овде иико не зна за вас .  . .« »Ја вас често сумњичим — пнеала  je она њехгу — и после сваке еумње.  као да. добијем неку племениту казну.  ви ее пењете све више лепоти плавих  небеса«. Његов одговор на то: »Ко не верује y Bora, није чудо  што сумња y људе. Ја y вае ни један  једиви пут нисам посумљао. па iraai.'  поеле свакога -пис-ма, чак. и после сваке  наше сумње. ви y мојпм .очима ра-  (‘ •трте«. Она њему:^ »Да неду да постанем висока к а < >   дрвепе y вашем манаетирском врту?  Ала ce ми узајамно хвалимо! Прија-  тељу, то не ваља. ЈБуди еу тако склони  да ce разнеже према себи. a ми имамо  друге претензије«. Oh je to њено добро расположење  једва дочекао и тако су ce ломирили  оез речи после сваре без речи. Али 1904. године лочетком маја  она изненада отиутоиа v  Бавареку. До-  била je иајзад два месеца одсуства  тако да са распустом буду четири л y  највеаој радости и журби отишла. Судба je хтела. да гако нрекину  преписку. Кад je стигла y Минхен. на-  шла стан и школу, она лосла једну кар-  ту y Русију. Мерутим калурер je био  отишао на Крим и дослао јој једну  карту куди. Тако су ce изгубили. Зато  ее она врло мзненади једнога дана кад  y сликарској школи доби од њега карту  1 1 3  Далмације. »Једва сам вас лреко вашега ро-  ђава нашао. Ево ме y овој лепој срп-  ској земљи која тако лрија чоме мало  порушбном здрављу. Како сте ви? Ра-  дите ли много? Тако ми недостају ва-  ша писма, Можда ћемо ce видети пре  мего гато дорете y Русију«. Адресу није дослао. Разумела je  да није стално на једном месту. Чак je ломишљала да ће можда дош- i  и до  Минхена. Алп je имала сувише посла.  и пријатности и бола, да жного о њежу  'мисли. Видела је/да ce ужетност не мо-  ж е. освојити са четпрп месеца рада и  грабила je да видп н да научи колико  je могувно. Она je y Минхену нашла чнтаву  малу руску -колонпју п чпнпло јој ce  као да je већ видела мало Русије. Упо-  знала ce са студенткнњама п студен-  тпма, уписала ce за члана њихове би-  блиотеке и са још двема Српкпњалга  ушла y њихов »кружокв«. Место да учп немачкп, говорила je  руеки и спремала ce да пдуие годннс  M ateap овако на четири месеца неиз-  оставно оде y Петроград. Једна Москов-  киња ју je позивала у.Москву иговори-  ла: >Ако сте долазили y Русију, a нисте  видели М оск.ву, нисте виделн Русију«.  Студенти су говорнли да je Петроград  ifapii3, то јест, европска, ' a не руска  варош. Она иж je казала да то вев  одавно и сажа жели и питала за свога  иријатеља ' калуђера т т з  Кијева. Нико га није познавао. Студенти су ce мало  осмехивади, a она није хтела ништа  да им објашњава. Ta то су све били  социјалисти и републиканци и они су  осим дивљих разговора о  сликарству,  филозофији и р;њижевности. водили и  етрасне препирке о томе да ли je Ру-  сија зрела или не за револуцију. Млада девојка je била толико оду-  шевљена тим људима који су сву душу  улагали за пешто што њиховом личном  тадашњем животу није доносило ни-  какве користи и који су живели свако-  јако, другарицама били брака. пона-  шали ce као добра деца и тако дубоко  веровали y добро.као што je њен.калу-  çep веровао y Бога. Она je осекала да  мало y мислима преиебрегава свога  иријатеља, али.се тешила: дуга je зи-  ма, наставине они y миру и еамопи  своју лепу преписку; сад je свакако и   он на путу уморан као и она. Још тамо je отпочела њена болест,  на коју није обрапала нажње. Она je  грабила да за четири месеца види све  чега je бнла жељна и да ттаучи све ü i t o  вољ.а може понети.. Сувише ce лре-  морила. Четири летња месеца y Мин-  хену пуном уметности. кпше и ппва.  брзо су прохујали. Вратила ce баш за време прве Ју-  гословенске сликарске изложбе. Чула  je од'свога рорака да je калуз^ер нз Ру-  сије долазло y Београд п  тражио je.'a-  ли нико није умео да га упутн. Доцније  je ч-ула да je пре тога био .у њенсо-ге  месту ii долазио њеној кући. али je.  разуме ce. ннје нашао. Ou ce известио  кад треба да ее врати. Због изложбе  она je остала y Београду десет дана  више. Причали су јој да му je било вр-  ло жао што ce нпсу видели. II њој je та-  да било врло жао. Судбипа: пре-  ко лисама ce нашли. удаљенп ce зблп-  жили. a вад су бпли тако близу, y јед-  номе месту, онн су ce размпмогапли  и нису ce вндели. Он je отишао y Русију, a она ce  разболела од болеетп са боловима. од  којих ce живот омрзне. Неко време до-  лавиле су варте и тшсма од прпјате- љица и нознаника. Она није могла ус-  тати и одговорити. И тако све преста-  де и њој ce учиии да je душевно умрла.   Како je била бунтовне природе. желела  je да и физички умре. Мерутим калу-  рер није писао. He зна да ли je то до-  вољно приметила, барем ce iie сева да  ce y својој невољи забринула и о  њему. Била je огорчена на своју судбину.  Њена болест je све више узимала ма-  ха. Рорак, који je често волео да ce  детињи и да ce лрави груб. говорио би  јој : — Још болујеш, jour ниси умрла.  Шта ти мислиш? Докле rp овај народ  око тебе да ce мучи? Тај ро^ак. до^е једног даиа и рече  јој. смешеки ce: —-  A  наш јеромонах ин Русије  умро. - Шта ти je, човече? Какве су то  шале? Но и глупости ваљда треба да  имају граниде! - ОзШљно ти кажем. A  она није веровала.. Тек дбсле два  Ј,ана убедила ce Д а je 'истипа, И она осетн велику тугу и нешто налик на  грпжу савести. на осенање кривпце.  Па ипак: она je тада била толико бо~  лесна ii толико огорчена ia му je ви-  ше завидела што je умро. него што га  je жалила. Умро je. сиромах, од туберкулозе.  Рорак јој je прпчао да су његов ујак  владика и његова матп желели да му  продуже жнвот п зато су га еклонидп  y манастир и y чпр. Владпка га je  слао на Kpmi н y Далмацију да ce опо-  рави h да впдн лепе земље које je же-  лео да види. Рорак je правдао влади-  кин услов који ce њој чпнио калурер-  ски и свиреп. • СиромаУ младић. бпо je осурен на  смрт, а њој о  својој болести никад нп-  је што више рекао. Његова .матп je  умрла мало пре лвега. Добро je учи-  нила. О н je био y Београду октобра 1904.  године. a умро je марта 1905. Зашто  јој болестан ннкад нпје писао? A  за-  u u T O  онa болесна ннкад није њему пп-  сала? *  Прошле C Y  године. Њега више н!'-  ко не жали. Заборавилп су га задело  и пријатељи. Сада она често мисли на  њега. Она нпје умела умрети и некако  као да ce споразумела са својом бо-  лешћу. те су обе попустиле. Зашто je спалила његова писма?  Бојала ce да их неко не нрочита и њи-  хово пријатељство погрешно не разу-  ме као љубав коју само нису хтелн да  признају као љубав. To би je, чинило  јој ce, увредило и после смрти. Љубав! Она je знала тада и шта  je љубав. Немир и јад и бура и бродо-  лом срца. A  ово je било нешто налик  н -а све оно велико што су руски писци  давали њеној души, можда не толико  велико, али толико исто драго. Нека  бла.га пријатност као лек њеној души.  као умирење њеном немиру, као једна  иесма и као једна молитва коју je са-  чо љој слала велика и драга, побож-  на и поетска Русија. И ниједно писмо  од његових није прочитала ни најбо-  љој пријатељици која je знала све a e ­ ne јаде. И  сал ола живи n нема тих juieajfa.  II себи их je ускратила. Сева их ce.  Много je заборавида. Сева нх ce на ру-  скож y свој њиховој нежној звучностп  i i чини јој ce да не уме лепо на срп-  еки да их преведе. »Соловеи залпваетсл. весна вол-  нуетг кров, житв хочетсн. лгобитв  хочетсл . . . 4 Онда je осепала увреду од тнх pe­ au. ГЈосле je и она иек.усила ту чсжњ;\\  коју природа пре или после намева чо-  веку. да му заслади или загорча жи-  вот. Она ce осмехну. Могла je и она уз-  дахом да je одагна и радом да je no  бедп. Сад не жели впше никакву сре-  ву; постигла je равнотежу и задовољна  je. Пре je жељела да иде y Руепју; сад  жели само топле пределе... Нема више  иамеру да спасава човечанство и за-  довољава ce да посматра уметност  природину. Пре je волела ш  сања. сад  воли да ce cena. »Новас сам много радио н био за-  довољан. Чинило ми ce да сам достојан  живота. п  тако чисте душе. y освиту дана. ка . 1 je небо иза мога виеокега  дрвећа забуктало руменилом зоре и као  небесксш љубављу озарило свет сун-  цем, молио сам ce Богу за вас .  .  . Полет човечије.  душе ' ка идеалу то  je молитва. He разумем кака нм не верујете  кад ја осекам Бога y вама. Ви имате  уметничку душу; заслушајте ce y  црквене песме и пишите ми шта вам  кажу«. Она je била тронута и ако непоко-  лебљива. Речју му није захвалила за  оно за шта му je душом била захвална  и чему ce н>ен скептични разум није  .могао иаругати. Као што пре није спо-  чињала оно што. не воли да чује. тако  сад није ни речи рекла за оно што јој  ce чинило најлепше. Писала му je: »Ако ви зовете Богом свемол при-  роде. сву њеву велику лепоту, ако на-  зивате. Богом ону везу, тајну и пуну  аеобјашњиве узбу^ености измеру чо-  вечије душе и спољашњих ствари, из-  Meçy величине која нас окружује и дубине Еоја je y нама, онда ce ми сла-  жемо. Што ја не верујем то je да mia  један дио. највнши дух. једно свеено  бике које прати наш жпвот. казни и  награ^ује, шаље искушења н опрашта.  Величине има. казне и исиаштања  имад награде има, алп свестп нема.  Све то чпни некад логична. a некад  страшно неправична прнрода којој је-  дпној као несвесној спли мора човек  без роптања да ce покорп. Ја апсолут-  но не верујем y жпвот после смрти. A  црквене песме? Више пута сам  то осетила и о томе мислила. П ре- не-  колпко дана бпла сам на бденпју п   била сам без вере побожна. He умем  да вам објаснпм шта осева и колико  трептп која »уметнпчка« душа пред  лепож црквеном песмом. Она-ми као  вама руско црквено сликарство не  личи ни на какву другу песму y це-  ломе свету. У њој je спојена историја  ii музика људске душе, нешто преис-  конско и нешто садашње што je увек  живело ii што ве живети y људским би~  ћнма. неко отпмање од земаљског жи- b o t h и тежња ка неоеском. вапад не-  моћи и незнања човековог ка свемоћп  ii знању, да, »полет човечије душв ка  идеалу« — то je -црквена песма. Знам  руске мелодије и могу замислити ваше  хорове. Пристајем свакога дана да до-  лазим y ваше цркве. али да то зовем  узвишени концерти. a не богослу-  жен>е«. »Сваки човек схвата како може.  Главно je да има лепу душу. Ето ви  не верујете, a моја душа налази y ва-  шој сестру. He, не, и ви верујете, само  ви сте јеретик, али ја сам уберен да  ne вам Бог опростити«. »Хоае, ако je толпко добар као ви  и ако није строжији од вас. Ала ae то  бити изненарење за вас кад умрете, па  нема раја, ни награде за толике ваше  врлине. Збиља, мене јако изненађује  што ви, човек од мисли, лримате догму  онако како вам je даје црква и веру-  јете y н,у. без икакве критике. Поезија  које има y вашој вери мени ce допада,  али немојте ми тврдити, молим вас, д а .  je вера наука и истина«, Oh je њој одговарао: »Кад говорпте о  верп. ви често im-  сте добрп: нисте деликатнп п чак ст?  мало пакоени. Ваш 'здравн разум није  увек хда.дан. И  вп сте тврдоглавпји oi  менеч Ја верујем п не убевујелг вас. a  вн одричете оно што не знате. Откуд.  ви можеге тврдитп ла нема ништа пп-  сле смрти? Откуда знате? Je ли вам  то израчунала математика? Ваш ра-  зум вам каже. A  мени моја душа в  чоја љубав кажу да има. Вн не веру-  јете y тајну, a ја верујем. Док ви веру-  јете y тајну лепоте. природе. песме.  слике, y Еоју не верују незнадице. A   ако je ваш разум само недостатак је-  дне уметничке жице. ако je непојима-  ње је.дног дубљег шзтања. аеоеећање  једне внше тајне. ако сте н вп незна-  лнца y погледу вере? .  .  .  Кажите јесте  ли увек билп атенста? Зар нисте веро-  вали кад сте били дехе?« — 0. јесам. — одговорила je она  — веровала сам топло п дубоко. Во-  лела сам цркву. звона, свеке. кадпо-  нице. иконе и попу којн je лепо певао. Освћалаг са.м схрахоЈЈочитоваше према  тајанственом Богу-оцу и обожавала  сам Бога-сина. Волела сам малога  Исуса који je долазио по беломе путу  y белој одеЖдици са звевдом над гла-  вом и доносио много радости двди pe­ jora евета. И волела сам још више ве-  ликога Христа који je за нас, страдао и  био распет y дане кад ce људи муче.  ору земљу и посте и «који je васкрсао  и узнео ce на небо y дане кад je са ње-  говим васкресењем васкресавала и  природа и по земљи цветали зумбули  ii љубичиде. a y ваздуху ce нијале беле  процветаде трешње и румене брескве  и кад су ce деца, коју je волео.радовала  црвеним ускршњим јајима и играла ce  под плавим разведреним небом. на које  ce он успео. Дубока и поетска личност Христо-  ва увек ми je била и биће т увек сгтм-  ватична. Али вера je прошла као што je  ирошла вера y бајке. Јер вера je noe-  зија и леиота, али није наука и истина.  Ви поетске фнгуре хевете сасвим бук- вално да лреводите п да нам пх намет-  нете као аксиоме. Змајевп. патуљцп в   виле. и то je поезија. али није истпна.  Ја нх сад волим. алп внше не верујем  y њих«. »Нпка-да ce неаемо сложити y roxie  пнтању и зато je боље да га оставимо.  да не задајемо једно другоме бол«  гако je он завршио ту тему. a она je  са својим мало саркастичним осмехом  казала: Амин! Сад je размншљала о  томе сасвпм  мирно. Шта човек зна и шта може твр-  дити? Он je немоиан и бедан. Нн  искрени богомољац. нп страетан ате-  иста немају можда право. Чак уберење  ii сумња можда подједнако вреде.  Филозофи су веровали y богове. Њи-  хови боговн су пали. a њпхова му-  дрост ii данас живи. Релнгпје ce ме-  њају. Човек je незналица. Заис.та je  лепо рекао сиромах калурер: »Сваки  човек схвата како може Главио јб ло-  вота душе«. Ах, a она. je његовој лепој души  ирпчнњала и бола, О н њој никада. K o буде читао њена писма њему, неае по-  мислити да га je волела љубављу. Он  je био много бољи, много нежнији од  ње. И писма тога калурера била су  најлепша, о, не, никако не и најми-  лија, али најлепша од свих писама  која je она икада добијала . Она га ce севала са захвалношау  и  жалила његову младост. Зашто ce  тако десило да ce обоје разболе и да  једно другоме не пишу? Шта ли je ми-  слио и да ли му je било жао? Она није  могла пис-ати, a он можда није хтео да  говори о  својим физичким болима. 0,  како je ипак мало познавала његову  душу ! Зашто није могла да му ггоклони  сестринску палгњу и неЈкност, да ce  последљих дана не осева сам y светуУ  Да ли' je чекао гласа од ње? Да je зна-  ла,она би га изазвала да пише. Жа-  .итла би ce да ce и он пожали. Писала  би му из постеље. да би и он љбј можда  гако исто писао. Како je отишла из  живота та лепа. јака и нежна душа? Јесте, она je знала да je њему дала  нешто што му je бпло драго. По шегаш  писмима онје  иознавао њу н миелио  о њој. Каква je била њена слнка y ње-  говој душп? To je било нешто што не  постојп. Алп много лело. Она која нпј-  она, но коју je она створпла. II зато  што je учинпла да постоји једна лепа  илузија. осевала je велико задовољство.  велико тужно. незадовољено задовсљ-  етво. Она je била нешто y његовом жп-  воту. Да, »лепа идеја«. лепа и необпч-  на. A  он je за њу био један од оних  цветова, који не доносе плода. али који  не вену и који лепо лгарнпзу. A  зар  мирис, зар успомена није плод'- Они су једно другоме давали по-  лета и пиема њихова као да су зали-  вала њихове мисли да боље расту. И   кад помисли да су ce могли нави п  по-  игговатп још внше н бити прпјатељп  још ii данас. богати лепотом која не  умире и љубављу која није љубав вев  нежност. јер узима само да би вшвн  дала. - њој je било страишо жао тто ce y помрчини смрти изгубила та мла-  да ндеална душа. Али кад je мислила да je морао  умретп. да je судбина тако хтела да  ce лепота њихове преписке нагло пре-  кине и они једно за друго изгубе, и кад  ce сепала како ју je тражио, било јој  je миле што je није дташао .  .  ."}
{"file_name": "MilicaJ-neznani-junaci.txt", "corrected_text": "Врло сиромашан предео. Ниска кућица са старим поплавелим кровом, по коме шетају и рогуше се голубови. Око куће као зелен појас обвила се лоза, иза ње тараба, уз тарабу неколико високих багремова. Пред кућицом једна млада јабука и једна стара шљива. Са шљиве у пролеће падају гусенице, а у лето као дукат жуте, округле, крупне џанарике које пуцају и распрскавају се при паду и примамљују суседне прасиће у двориште које као свака општа кућа нема браве на капији. Јабука, на чијим се гранчицама љуљушкају врапци, нуди око Петрова дана сеоској деци лепе посластице, а око Ускрса учитељица као луда по читаве сате седи пред њом, као да у њој налази поезију целога света, као да кроз гроздове ситних, етеричних, мирисних, румених ружица понире у море бајака и на дну његовом налази румене кристалне дворове у којима станује невиђена и нечувена љубав. Десно од капије диже се друга већа кућа са сводом над степеницама које воде у подрум  из кога се увек мршти помрчина. Баш уз капију трепти својим ситним угасито зеленим лишћем један отменији, друкчији од осталих, багрем, чије гране и мехуне испуштају неку слатку смолу и на коме преко целог лета падају и брује, као да се роје, златни облаци неуморних пчела. У малом дворишту, у позадини неколико високих струкова кукуруза и неколико оџака кромпира у цвету, који личи на неке глупе очице што непрестано трепћу. Ту се врло радо, као у пркос старој домаћици, шетају сусетске кокошке и чепркају алеју белога и црнога лука која изгледа као невино мало зелено језеро испод шумице кукуруза. Код јабуке један вечити џбун крупног сјајног високог лишћа од рена даје од монотоније уморном оку, у сва годишња времена лепе зелене боје у свима нијансама редом. Има и мало цвећа које нико не бере и које су лептири одавно прогласили за своју својину. На кућици широм отворена врата и на чађавом огњишту, кроз који звижди нека тужна песма као узалудна чежња за светлошћу и слободом, гори и дими се ватра и цврче сирова општинска дрва. Двоји ногари, два корита и две жене, једна варошанка, друга сељанка, стоје  по читаве часове у истом положају и мичу само рукама.  То Лена пере рубље код учитељице. Учитељичина мајка јој помаже. И док се сапуњава вода пенуши и руке у кориту сложно раде да од прљавога начине чисто, дотле две жене причају и посао им изгледа као забава. А у вече Лена својој ћерци каже како су се „слатко наразговарале” она и госпа Роса. Учитељичина мајка, стара жена с меким, рано набораним од невоља, лицем, лепим плавим очима и коврчавом седом косом, воли да говори и почешће се пожали на своје ћерке: — Сачувај Боже с том децом што су учила школе: једна узела једну књигу, друга другу, па се загњуриле и ваздан тако гледају, а ја немам с ким да проговорим. Лена је омалена, чврсто сложена, јака као човек сељанка са лицем готово класичним коме смета само један недостатак, о коме уосталом она сама често говори. „Она ради туђе“ — тако кажу завидљиве сеоске лењивице. Но Лена не мари, и не снебива се да се и сама похвали: — Све што сам могла овим мојим двема рукама и овим једним оком, ја сам урадила.  И док сам ја жива, нико не може да ми се подсмехне, а кад умрем, деца ако хоће, нека чувају, ако неће — ја бар нећу да видим... Ево и сад сам из вароши донела два вратила, па ћу један разбој у собу, а један у стају. Иде брже кад метнем два разбоја. Мало Дара, мало снаја, а повише ја, па — се тек забели вратило. Да видиш како је лепо плетиво, алево и мораво. Кад свршим и крпаре, ја ћу онда Дари да наградим за сукње. Ноћ дугачка, запалимо лампу, Дара шије, а ја ткам, помало се и поразговарамо, па време пролази, а посао одмиче. Треба да је удам, двадесета јој година. Оно и њој се још не иде, а и мени жао, и помоћ ми она велика, али не могу више да чекам. Траже је људи. Дај једном, а овако се само мразим са свима. Мислила сам да поседи још годину, две, али кад се оно пролетос разболех, ја се зарекох, чим оздравим да је удајем. Још мало да наспремамо па ако да Бог на јесен да градимо свадбу. Целог лета спавам у стаји. Страх ме да не дође неко да украде дар девојчин. Имам и револвер. Да сам се тога сетила раније, не би ми украли бачвицу с вином. — Истина, Лено, ти не знаш ко је то могао  да буде? — пита варошанка која се већ навикла на село и све је интересује, — Зна се то, ама не смем да кажем. И ја сам сумњала на њих, а и жена што се заноси погодила ми. — Која жена? — Има једна у Бискупљу, па сам ишла баш да видим. — Да није она то чула од некога, Лено? — Како чула, Бог с тобом, госпа Росо! Лежи жена као мртва и жмури. И не питам ја њу ништа, него само помиришем струк босиљка и помислим оно што хоћу да питам и онда дам њој да помирише. И она све зна и одговара као да гледа: „Гле, кућа с црвеним новим црепом (а баш скоро смо покрили кров — прокисавао), домаћина нема, умро, а син му у воденици. А у магази штета: украли бачву и вино. Два брата мајстора, па издали некоме газди... комшији.\" И Лена спушта глас и казује име тога газде, а госпа Роса је слуша и хтела би да се покаже образована жена и да не верује, а опет је нешто силно вуче да верује. — Знам и браћу, знам и газду, али морам да ћутим — уздише Лена. — Кога да тужим  и од кога да тражим правду? Ја и да му уђем у кућу и да познам бачву, чак и да ми је врати суд, опет никакве користи: хоће да ме запали за инат, па ћу да изгорим као миш. — Проклети да су, зар баш од тебе нађоше да узму! — Зар они имају душу? Од мене им најлакше: Дина умро. Божа није ту, саме жене, и ако залаје псето, не сме ни једна да изиђе... Једила сам се да прецркнем, па ми Дара каже: „Јао, мати, ти да умреш за бачву, а шта ћу ја без тебе? Нека је носи ђаво, а ми да радимо наш посао и да живимо као и досад.“ — Право каже девојка. Лена се осмехне и почне веселије: — Поручила сам јој у вароши јелек, а дорамку још јесенас уградила. Само неколико сукања још да јој изаткам, па све готово. Њу да удам и Божу да доведем у село, па да ми се смири душа. Тако Лена прави планове и очекује јесен да свога Божу доведе за школског послужитеља. Али дође јесен и донесе рат и одоше сви синови из свих села, из близа и из далека. Разбише се наде,  И место да дође светао и топао мир у душу сироте жене, појави се из помрчине страшан баук. И ниједно срце не остаде поштеђено од страха. Сви се згрчили и ћуте и осећају страшило које као да пипајући кроз мрак иде к њима и нико не зна кога ће мимоићи, кога ће дочепати својом леденом руком... Стрепња, дрхтање. Ноћ у дану. Пакао у ноћи. О, страшни дани код нас — ти велики дани тамо! Лена је трговачка ћерка. Зову је Цинцарка и Гркиња, јер јој је отац дошао из Старе Србије. Његова је трговина већ много била пошла уназад кад је њу удавао. И стога, а и да би сину оставио много више, готово све имање, он ју је дао за сиромашног и мирног човека који је био слабодушан и почешће долазио пијан кући. Једила се Лена упочетку и свађала, а после дигла руке и узела сав посао на себе. Прала, ткала, орала, копала, хранила целу кућу, па и мужу давала новаца да пије. Није био никакав човек, али је опет умео да буде господар у кући и да заповеда. А већ жена је створена да слуша.  Кад су деца одрасла и почела да јој помажу, наиђе однекуд несрећа и заседе у њиховој ниској и тесној кући. Прво јој најмлађа ћерка падне у бунар. Има по селу пуно таквих бунара: само ископана рупа, нити озидана доле, нити ограђена горе. Вежу ужетом ведро, па извлаче воду. Дете се оклизнуло и пало. Извадили је, није се удавила, али се угрувала и уплашила. Хтела Лена да је води доктору, али Дина није дао волове, требали му, а и да се не троши кад већ у селу има баба што баје од страха. То се, казао је он, Драгица само наплашила, оздравиће она. А ако Бог баш хоће да је узме, доктор не може да помогне. Бајали и давали јој некакве лекове у ракији, али није помогло. Сушила се, полагано и умрла. Кажу нешто се прекинуло у њој кад је пала. Сахранили је, а прежалили готово још пре него што је умрла. Није прошло ни пола године, а Лени умре и друга ћерка, здрава, снажна, већа него мати. Копала, копала, па јој дошло да мало поспава. Заспала ознојена на влажној земљи и кад се разбудила — грозница. Грозница за грозницом, па умре за неколико недеља. Ретка раденица. Много су је жалили: она умрла, а толике наказе живе и ништа не раде.  Сад је већ цело село причало да из њене куће мора и неко трећи да умре. И — умро је Дина те исте године у зиму. Боловао и тражио да га возе доктору. Прегледао га доктор и пио је лекове, и опет је умро. Зацрнила се Ленина кућа, али се она није дала злу. Ону једину ћерку из куће (најстарија је већ била удата у другом селу) послала је у варош да изучи шивење. И док је Божа, јединац син, служио у воденици, дотле је она сама са снајом радила све послове, и њиву и виноград, и издржала две мучне године, за које је Дара изучила занат. Купила машину на отплату, па шила сељанкама рекле и хаљине. И за неколико година отплатила машину и нанизала себи дукате на врат. Видели то људи и почели Лени да завиде, а ко има сина за женидбу, постао је љубазан према њој. Касапинова жена јој казала: „Ми живимо лепо, као варошанке“. И Лена је знала да би она хтела Дару за девера да узме, али се чинила невешта, јер се бојала да одбије отворено. Један старац чак толико се заборавио, па у колу питао Дару хоће ли да буде његова снаја, а она му одговорила: „Јао мене, зар ја немам мајку и брата? Што мене питаш?“  Волела је Лена своју паметну ћерку и поносила се њоме, али је њу срце болело за сином Божом кога је била увек жељна и који је само суботом у вече долазио из суседног села. Понекад само дотрчи преко дана на који часак кад га газда пошаље послом. И гледала његове мирне плаве очи у очима своје врашке мале унуке која је већ много знала и по памети на бабу личила, а по лицу била исти отац. И још више него што је желела да уда добро Дару, желела је да доведе у село свога бледог, мирног, болешљивог Божу, који је већ издржао једну операцију. И ови кметови који и пандура и служитеља постављају по партијама, а не по вредноћи, смиловали су се и обећали јој. Она мислила да га доведе, а рат га одвео далеко, далеко — чак у њену очевину. Узнемирила се жена. Више не граби да ради, него мало, мало, па трчи до учитељице да чита новине. Лена је писмена, и учитељичина мајка је, дабогме, писмена, само не види добро. Учитељица и њена сестра не маре баш што Лена често долази. Заудара им њен кожух и не могу да трпе њен дах који мирише на бели лук. Чим виде кроз прозор да пролази Лена, оне наговарају мајку да изађе и да је одведе у  кујну. И тамо се уз кафу две жене забављају. Прво причају, па онда узму новине и седну уз прозор. Једна измиче новине и кроз наочари издалека чита, друга их приближује своме једном здравом оку и обе мичући уснама нечујно шапућу невине речи које значе покољ, крв, умирање. И после једна другој препричавају шта су прочитале. Један старац прошао, па кроз прозор запитао: „Ама, бабо, да ли ви то истина читате или се шалите?\" Дани све озбиљнији. После Кумановске битке Лена премрла од страха, бежи од куће, тражи да се завара, и, као да се откупи што долази тако често, почела да доноси по стакло шилера или погачу. Учитељица се љути и кад пође, да јој шећера или хлеба за унучиће. А ако се нађе понека кутијица или крпица за лутку, онда Лена готово заборавља мало свога Божу, причајући о малој Љубици која је питала: „А зашто мајко, госпођице имају пуно кошуља, а ми само по две? А зашто без рукава? А зашто они имају три собе, а ми само једну? А зашто и ми немамо шећера?\" — Паметно ти унуче — каже учитељица.  А Лена онда вади из душе тајне будућности: како ће да одведе дете у варош, да узме негде сопче, да пере и да тка, па малу Љубицу да школује. — „Да се отимамо од зла: Дара изучила шивење, а Љубица нека буде учитељица, па нека гледају за њом ове масалнице. Колико пута сам казала: бог да прости мога оца што ме дао у школу, те знам бар да читам и да пишем. И учитељица која часком дође у кујну задржава се дуже и радознало посматра кад наиђе на Лену која сама пише писмо своме Божи. Затим долази и њена сестра и стане да запиткује Лену. И заинтересује се и заборави да се врати у собу, где је чека књига. Она је успела да изазове Лену да јој овако редом исприча свој живот: — Мој отац је из велике задруге, у којој је било око четрдесет душа. Први пут се оженио још кад је моја мајка била готово девојчица. Жена му је била од турске сорте и живео је врло рђаво с њом. Увек га је грдила. Ништа јој не чини, ћути, а она, чим он дође из поља, започиње свађу, не пази шта говори. Њега срамота од људи. Неки му рекли: удри, па ће да се опамети. Почео он да бије, а она  се брани: он њу бије, она њега, жена, човека, газду. И не ћути, него грди, виче. Брука. Једаред он дошао с неким виђеним људима, а она пред њега истрчала: „Идеш, куче једно“... Он ти плане, па дохвати пушку. — Хоћу да је убијем, дозлогрдило ми. Његов отац га ухвати за руке и стане да га преклиње, а и њу да утишава. Јер она грди и изазива непрестано. Каже јој: — Ти ћеш да га натераш да се огреши, да те убије. — Ако — каже она — ја то и хоћу, букагије да носи на ногама догод је жив. И тако из дана у дан, из године у годину, све црње и горе. Напослетку му његов отац сам каже: „Одели се ти и отвори дућан, а она како хоће, нека остане код нас с децом или нека иде својима“. Мој отац пристане, али стричеви не даду паре. Мука. Онда ти мој отац оде код моје бабе, мајке моје мајке. А баба била богата. Моја мајка је већ тада била удовица. Имала једно дете, па јој и оно умрло. И седела код матере. А њена мати, моја баба, била моме деди, очевом оцу, посестрима. Узели Бога и Светога Јована и сматрали се као рођени брат и сестра. Мој отац каже моме деди да ће паре да иште од тетке — тако је звао моју бабу —  и одели се. Знао је лепо да ради злато. Жена пакосна и двоје деце остану код деде, а он отвори једно дућанче. Моја мати ишла сваког јутра и вечера на воду, па пролазила поред његовог дућана. Једног дана она му лепо назове Бога, а он је заустави: — Софка, кажи тетки да ћу да дођем вечерас, имам нешто да се разговарам с њом. — Добро — и моја мати дође кући и исприча баби. — Куче једно — каже моја баба — сигурно ће тражи паре. Да му дам, Софке. Причао ми браца да не може да живи у кућу сас ону турску несрећу. Нека ради, па ће ми врати. Братово ми дете, Софке, да му дам. У вече чује да неко долази и викне моју матер: — Упали, Софке, фитиљ, ево иде Арса, да си види да се препне уз мердиване. Кућа била на чардак, пело се уз степенице — објашњава Лена. Моја мати му присветли и он уђе. Разговарао с бабом, — послужила га моја мати слатким и кафом, — па се тек диже: — Да идем ја, доцкан је, да ме не види неки Турчин.  — Е, казуј, сине, зашто си дошао? — поче прва баба. Тако и тако. И мој отац јој све исприча и каже: Да ми даш, тетко, пара да отворим радњу. — Ао, куче једно, зато ли си дошаја ноћас, да араш. Да ти дам. Иди, Софке, донеси оно начето ћупче. Софка донесе. Баба намести мало боље фиранге, и отвори ћупче. Све сами наполеони. — Колико да ти дам? — Дај ми сто наполеона. Она му да и благослови га, и испрати га. И моја мати му опет присветли да сиђе. Почео он радњу, ама му се не мили. Сам, па она жена ту близу, чује како га грди, нема мира. Намисли ти он да пређе у Србију. И каже то своме оцу. Али није имао доста пара. Него опет једног јутра заустави Софку и каже јој да ће довече да дође с тетком да разговара. — А, рзус један, — узвикнула је стара кад је чула — Он хоће да пређе у Стару Србију (тамо зову нашу Србију Стара Србија), причао ми браца, па сигурно хоће још пара да иште.  Софка је саветује да не да више. Прво, што неће да јој врати кад оде у Србију, а после, хоће да чују Турци да баба има, па ће да дођу и однесу све. Причала ми после мати да је баба имала три пуна ћупчета злата. Ништа, дође он. Вила се моја баба, вила, па му каже: — Хоћу да ти дам још само двадесет наполеона. Треба си и мени. Стара сам. Научила сам на кафу и на ракију сваки дан, а и да поједем лепо, и да се обучем топло. Мој отац иште више, она не да, те на послетку ипак му да још педесет наполеона. Оде он да се спрема за пут. Али сутрадан одмах опет зовне моју мајку и каже јој: — Софка, хајде са мном у Србију, да будеш моја жена. Она се уплаши, па побегне, а ништа му не одговори. Дође кући, стане да плаче и исприча баби, а баба каже: — Кажи ти њему да сте ви брат и сестра и да је грехота то што он говори. Моја мати прође сутрадан поред њега и не назове му Бога. Срамота, грехота, ако, она му не назове Бога. А он тек стаде пред њу.  — Стој! Или ћеш са мном у Србију, или ћеш да будеш мртва. Нећу ја да те убијем, два ћу Турчина да потплатим, па ће те пресретну и убију. Иди кући и кажи матери. Размислите. Моја мати удари у плач и каже му да је баба рекла како је то грехота, јер су они брат и сестра. А он њој: — Твоја се мати с мојим оцем посестримила, а ја с тобом нисам. Него чула си: или моја жена, или мртва. Бирај. Шта је она сирота исплакала то само баба зна. Она јој одлучно једног дана рече: — Лепо, кажи му: ако је на силу онда морам. И мајка ће ми остане сама, и проклетсво ће ме бије. Јер, ћерко, ако имаш с њим деце, тешко њима. Тако и било — уздише Лена —: ја од три године остала фалична у обадва ока, а мој брат Јеша истерао ножем око кад је био мали, па и он био ћорав. И целог века ме терала несрећа. Е, грехота велика — прекршили Бога и Светога Јована. — Па како, Лено, ти сад видиш на једно око? — пита учитељица којој више не заудара ни кошух, ни бели лукац.  — Е, па то ми око доктор из Параћина оперисао. Дао му мој отац 20 дуката. С једнога ми скинуо ово бело што се нахватало после богиња, а за друго казао доцније док сазри, па ће само мало да се смакне. Ја помало назирем и на њега, али неће да се скине навлака. Казао ми да се чувам од ватре. Како могу да се чувам кад готово све поред ватре и радим. Него кад перем и не мари много, ама жетве мене сурнисаше. Кад упали у пољу жега, ја жањем, а ватра удари у главу и у очи — да ослепим. Како да ми прође? Учитељичина сестра је нестрпљиво потсети где је стала. Она настави: — Моја мати није више хтела да иде на воду, а баба је натерала. Казала јој да мора да трпи све што је снађе, да он не учини још већи грех, јер какав је луд, може заиста да је убије. Пође моја мати на воду, а он пред дућаном чека. Спремио се, и коња опремио. Зграби је за рамена, па на коња па потерај. Он није знао да је она већ готово пристала, него мислио да је отме. Кад су прошли поред реке, а тамо под врбама жене перу рубље. Он им весело назове  Бога и викне: Збогом! Оне зачуђене само стадоше на рубље да га вода не однесе (тамо се, знаш, ногама пере) и повикаше: „Оде Арса у Србију! Ама која је оно жена с њим? Као да је Софка баба Марина“... Ту, међу праљама била и његова жена. Она се развика низ долину: — „О, Арсо, стани да ти кажем нешто!“ А он само одмахну руком: А, беше ти! Одох ја у Србију!... И изгуби се у прашини. Тако је дошао овде у село, отворио механу и дућан. Прво сам се нашла ја. Па још мала добијем богиње и останем фалична. После се роди Јеша, па и он истера око. — А зар је он смео, Лено, да се венча кад је тамо оставио живу жену? — пита је госпођица. — Он није никоме ни казивао док се није венчао, а после казао поп-Томи. А попа каже: „Велики си грех учинио, да-бог-да да ти не испаштају деца.“ После се нађе и Цвета, моја најмлађа сестра, а мати ми затим убрзо умре, од богиња, од шарлаха, не знам ни ја, била сам мала. Кад јој је мој отац дао парастос, он питао попа шта сад да ради, да ли да се жени.  Неки људи му нуде једну варошанку, а и у селу има једна добра удовица. А попа му одговорио: — Ти си се огрешио један пут, па сад кад би могао то да поправиш, добро би било. Ја ти саветујем да пишеш оној твојој жени у Старој Србији ако хоће она да дође. Ако неће, ти се онда жени. Мој ти отац на несрећу послуша и пише, а она одговори да хоће. И дође. Отац нам каже да је зовемо мајка и да је слушамо. Пољубисмо ми њу у руку и назовемо је тако, а она нама: „Кучетиште, несам ви мајка и да не да Бог“. Боже, што сам од ње испатила то нема у свету. Да ти причам, да ми не верујеш. Мој отац је ретко кад седео у селу. Она у кафани и у дућану с момцима а он по селима и вашарима куповао џелеп и водио трговину. А ми сирочићи останемо с њом. Ја љуљам Цвету, а Јеша се игра. А она се намрштила, натакла шамију преко очију, па вири на нас из помрчине као страшило. Ми смо имали хаљинице од беле вуне, и сламне шешире и беле чарапе, и лепе ципеле. То је стајало у једном високом сандуку и  облачили смо се само у празнике. Ми и попини кад пођемо у цркву, да те милина да гледаш. Кад је отац први пут после њеног доласка отишао у варош, она, несрећа, све то покупила, наложила ватру на огњишту и бацила у ватру. Ја станем да запевам, а она ми подвикну да ће тако и мене да изгори само ако писнем. Боже, смрди оно изгорело одело, цео сокак се загушио. Жене пролазе, па се чуде и крсте. Цвета заспала у колевци, а мој Јеша се окачио о вратнице, па се љуља и пева. А ја мислим како они још ништа не знају, и бринем како она сме то да уради. Приђем Јеши и кажем: — А што певаш, Јешо, кад нам мама све лепе хаљине изгорела? — А је ли и шешире и ципеле? — Све. — И оне плаве машне? — И њих. — Јао, ала ће њу отац да бије! — Немој ти, Јешо, њему ништа да говориш кад дође. Ако чује да је изгорела, он ће да је убије. И Јеша послушао и нисмо казали. Кад у прву недељу отац каже:  — Хајде сад мама да вас окупа, па да се обучете, да вас види у лепим хаљинама. — У отрову ћу да их купам. Нису моја деца, ђаволова — сикће она. Мој отац викну, али се брзо ућута, па узе он сам корито и окупа нас. Обуче нам кошуљице, па отвори сандук. Ја сам премрла од страха, а она ништа. — Где је?.. — само то је запита. А она руком показа огњиште. Јао, кад ти је шчепа мој отац, па је стеже међу колена, па осу да бије. Викну момке да му донесу ожег, па њим удри где дохвати. А она не моли, него грди и приклиње, а он још јаче, док не паде од боја. Ја кукам, Јеша вришти, а мој отац побледео као дуња, па се само тресе. Скупише се жене, дигоше је, па су је запајале ракијом да се освести. И ништа јој није било. Довела и једну велику ћерку отуда. Звала се Јана. Ја је слушам, доносим јој воду, чешаљ, све радим што хоће, само да јој се умилим. Она нас није грдила, али није нас ни волела. Ишла је за матером. Њих две једу бели хлеб из вароши, а за нас меси проју. Мој отац напослетку вели: проја, проја, само да нису  гладни. А она онда, кад он изјатра оде, целу проју баци псима, а ми као просјачићи од попадије и по комшилуку добијамо по парче хлеба. Понеки пут је и мир. Она и ћерка напију се ракије из малих бурића — волеле ону најјачу — па спавају. Дванаест бачва мој отац имао, које за вино, које за ракију. Вино нису волеле, већ ракију, па натрпају из дућана жутог и црног шећера. Понекад се и њих две посвађају, па се почупају и побију. Имала она неки ножић, донела га из Турске, није већи од педља, ама танак, шиљаст и оштар као змија. Једног дана видим ја у Јеше тај ножић. — Црни Јешо, како си смео да узмеш мамин нож! — То је она мени дала, да закољем тебе. Каже кад заспиш да те закољем, па да те метнем у овај џак, а она ће да те однесе под ћуприју. Ја ударим у кукњаву, а Јеша се загрлио за мене, па и он плаче. Оцу нисам смела да кажем, само сам казала нана-попадији. Она ме жали, али да ми помогне не може. Црно ми моје детињство било.  Отерамо џелеп у поље. Јеша плаче, па се и ућута, заигра се дете. Око мене никога нема, широка утрина пуна траве, греје сунце, свиње ришкају, а мени се чини да никога на свету нема ко мари за мене. Дам срцу на вољу, па станем да кукам и да набрајам. Прошао један човек, па ме упитао: — Што кукаш, девојчице, ко ти је умро? — Умрла ми је мати. Једног дана Јеша заспао гладан на трави. Од плача му низ образе стоје мрље од суза. Ја га гледам, па запевам као да сам на гробљу, као да је, сачувај Боже, он умро. Кад погледам низ поље, иде мој отац. Ја се одмах ућутим. Он ме узе за руке. — А што плачеш, Лено? — Плачем, тато, тешко ми... Он скиде бошчицу и простре је на земљу, па седе. Није он никад седао доле. Узе Јешу на крило, а мене посади до себе, па стаде да нас милује. — Је ли истина да ти кукаш овде по ваздан у пољу? — Истина је. — Је ли истина да она проју баци псима, а ви гладујете?  — Неки пут нам и да да једемо, а неки пут добијемо од нана-попадије. — Моја деца, трговачка деца, да просе од другог! — и он се заплака... — Не просимо, тато, не просимо! — викала сам ја и сузе су ми јуриле низ лице и ја сам му љубила руку. — Ћути, Лено, доста! А је ли истина да је дала Јеши нож да те закоље? — Јао, тато!... — Јесте, јесте! — каже Јеша. — Проклет да је поп Тома што ме наведе да доведем несрећу у кућу. Дошла да се освети. То је божја казна. Лено, ја ти ништа не могу, али ти немој да кријеш ништа од твога тате. Све да ми кажеш, па ћу да бијем, или да је опаметим, или да је убијем. Ништа њој батине нису помагале. Тако ми јела душу осам година. Чудио се свет. Напослетку ухвати неку болест и умре. Да ли је она ракија изгоре или је Бог казни, не знам. Мучила се дуго. Нана попадија и жене ме наговориле да је не опростим, нека се мучи. Кад јој би баш зло, мој отац каже: — Зовни Лену да ти опрости, да ти лакне.  — А шта да ми опрости, шта сам јој радила? — љути се она, а једва говори. А мој отац каже мени: — Лено, хајде, сине, опрости мајку, да лакше умре. Много ти зла учинила, опрости јој ако можеш. — Ништа ја не знам, тато, како се то прашта — кажем ја. — Опрости је ти. Он ме посла у дућан да донесем велику воштану свећу. Жене узеше и рекоше да се склоним. Ујутру је већ лежала на асталу у великој соби, у коју нас никад није пуштала. Лепота у Бога: соба пуна ћилимова, орман, столице, кревети. (Све је то сад код моје снаје, Јешине удовице.) Соба замрачена, мирише метвица, мирише тамњан и босиљак, а она лежи у сандуку: очи склопила, брада јој се подвила, жута као смиље из дућана што су јој метнули у прекрштене руке и као воштане свеће што јој горе више главе. Ћути. Мртва. И нико не кука, само Јана плаче. И ја знам да сад немам шта да се бојим од ње, а опет се бојим што је мртва... А кроз годину дана ухвати и Јана болест, па оде за матером.  — Да нисте после ви њу злостављали? — упита учитељица. — О, да не да Бог! Кад је дошла моја мајка из вароши, живели смо лепо и мирно како нисам ни знала да може да се живи. Седнемо сви за астал, и Јана с нама, па ручамо шта је дао Бог. Него тако дошао јој дан. — Каква ти је то мајка сад опет? — Па мој се отац после опет оженио. Узео из вароши нана-попадијину сестру. Она била добра као добар дан. То што сам с њом проживела једино ми било слатко. После и она умрла, а мене удадоше. — А што ти не нађе отац бољега човека? — Па и Дина је био добар, није никада осуђиван, миран, није се ни с ким карао. Па и ја сам хтела. Бојала сам се од свађе. Нисам знала да ће он да се пропије. Није ми ни било много рђаво. Нисам имала свекрву, сама сам била газдарица. Једила сам се упочетку и саветовала га, а кад ми се нађе Божа, ја га оставих нека ради шта хоће. Окретох се детету. А што је мој Божа био добар и миран, ама никад да се заплаче. Јао, тешко мени, ја се распричала, а где ли је он сад! Можда је гладан, можда је рањен, можда је мртав!...  Неколико дана после славне и страшне битке код Битоља доби Лена кратко извешће од Боже да је здрав. Прегазила велико блато и дошла да се похвали учитељици и њенима. Како су људи неосетљиви: учитељица као да се не радује Лениној радости. А Божа после Куманова издржао и битољску борбу и остао здрав. И враћа се Лена по блату и киши кући, да се сама са својим рођенима радује. Пљушти киша, нема већ где да стаје, да потрули семе у земљи, да побуђају сокови у пупољку. Над ниским селом насуморило се небо као да хоће да га потопи и као да се љути што му се оно ипак опире и ако су му кућице тако ниске и ако су му шумарци тако бедни. Нећеш, кишо, жилаво је наше село! — као да му пркоси Лена која чврсто корача по мучном путу и не осећа да су јој ноге у опанцима мокре, и не чује кишу и не види небо: њој се цео свет поделио на двоје и она само једно жели: да састави те две удаљене половине. А дотле учитељица са зебњом шапуће сестри да је писмо писано пре битољске битке. Радује се Лена, а њен Божа можда лежи претрпан с осталим српским синовима који се сад већ зову лешевима...  Не, хвала Богу, остао је Божа жив и после Битоља и редовно слао писма својој мајци. А кад је настало примирје, смирила се и она. А кад се одужили преговори, спопало је очајно нестрпљење. Једног дана дође учитељици сва пребледела. — Шта је, Лено, да није болестан? — уплаши се госпа Роса. — Да не да Бог!.. Него има нека друга невоља. Преотела ми снаја, братова жена, њиву, поорала и посејала жито. Прети да ће и виноград да ми узме. Каже то је њено свекрвство. Нашла тапије које сведоче да је то мој отац, њен свекар, купио од некога Јове Марковога. Знам и ја да је купио, али он је ту њиву и још једну малу и виноград дао мени у мираз без икаквих тапија. Питај госпођицу, молим те, да ли она то заиста може да ми узме. Госпођица се не разуме у томе. Она се врло боји за Лену. Јер цело село зна да је та Живана опака жена која краде по виноградима врљике, а кокошка кад уђе у њену авлију, више не изиђе. Зна се да она лети спава у винограду у колиби да чува своје и да краде туђе, зна се и да јој долази један газда  који јој је дао ниску дуката, њој старој, ружној и ако има жену, и ћерку на удају, и унучиће од сина у школи. И њен је син у рату. И она се користи док су деца на бојном пољу, да отме од заове њиву. Она је те тапије још раније нашла и говорила сину да узме земљу натраг, јер то је његово, а он није хтео, и одговарао се: „Не смем. Божа би ме убио. И зар ми мало имамо?\" И она се зато непрестано свађала с њим. Питала Лена адвоката, а он јој рекао да се прави невешта, да преоре њиву и да посеје кукуруз. Питала и кметове и старе људе и они јој сви казали да је њива њена кад јој је отац дао у мираз и кад је већ тридесет година била њена. Охрабрила се мало Лена, али јој је срце било озлојеђено и једва је чекала да се утврди тај мир који се толико одуговлачи и да дођу деца кући, да јој Божа буде заштита и потпора и да јој братанац, син њенога Јеше кога је волела много, потврди њено право и одврати своју матер од лудости. И у томе надању да јој неће бити отет деци хлеб из уста, чу удар страшнога грома: опет рат, рат с Бугарима, братски, крвав,  ужасан. И сва се срца узбунише и очајање завлада светом. А Божа се ућутао, па ни једно писмо више не шаље. Да ли не добија, да ли није ни писао, да ли нема ко ни да га пише?.. Лена не плаче више. Она само гледа у даљину и чудно, мртвачки страшно изгледа њено бело угашено око, и очајно тужно изгледа њено друго, живо око. Она крши руке и говори: — Само да ми се врати, макар без руке, без ноге, без обе руке, само нека дође, да је ту, да га гледам. Ја ћу да га храним, ја ћу кашику у уста да му мећем. Школски служитељ Миринко чује то, па јој каже: — А шта ће ти сакат? Кад не може да ради, боље да није жив. — Ја могу да радим за њега! Истина и ја више волим да умрем, него да изгубим руку, па да не могу да радим. Али он је друго, он нека се врати, да га гледам, жељна сам га. Никад ми није ни био код куће. Учитељица бледи од страха и замишља како он стоји као стуб без руку, а мати га двоструко храни... храни, И задржава сузе учитељица  и храбро говори Лени да је сад немогућно војницима да пишу кући и да ће се њен Божа вратити жив и здрав. — А можда сам могла да га ослободим. Он је болестан. Да сам узела уверење од доктора који му је вадио жљезде. Него ми рекоше људи да то на врату ништа није, кад су њему здраве руке и ноге. Сврши се школска година и учитељица са својима оде у бању, а Лена остаде и без те утехе и новина. Како је пожњела жито, како је издржала те страшне дугачке летње дане и те вруће ноћи пуне слутња, како није пресвисла, како јој није побелело и оно друго око — и сама се диви. Напослетку сврши се рат, а од Боже још никаквог гласа. Али дође неки други глас. Љубисав, њен братанац се разболео од тифуса и лежи у Нишкој болници. То јој је казала његова млада, која је кришом дошла да се исплаче, јер је поред све невоље и свекрва према њој постала свирепа. Остала Љубисављева млада с женским детенцетом на рукама, да плаче и да чека, да страхује и да се нада, а мати спремила торбу и пошла да тражи сина. Никад она није путовала.  Сама. Не зна где се мењају возови. Пита са страхом и с неповерењем туђе људе који је окружују, а они је с љубављу и саучешћем упућују. Напослетку стиже у Ниш. По непознатој лепој и за њу великој вароши корача с торбом на леђима висока жилава сељанка и њене пакосне очи имају сасвим други молбени израз и гласом који дршће и иза кога притиска суза она пита где је болница. Замишља: он лежи, није опасно, а и ако је опасно, она ће га спасти. Понела је много новаца, неће бити као досад тврдица, нека доброта ушла јој у душу, даће докторима, даће свима који га негују, донела је преобуке, платна, купиће му понуда, оздравиће он и одвешће га кући. И пољубиће унуче, и загрлиће снају и помириће се с Леном, и никад више неће зажелети њену њиву и виноград, и живеће и њена деца и она одсад мирно и срећно. Ах, ево болнице!... Она улази. Пуштају је. Она иде кроз собе, од постеље, до постеље, тражи очима, лута погледом, моли: „Децо, кажите где је мој син?“ Питају је за његово презиме и један младић рече да је он у соби број 8. Она одлази тамо и тражи од једног до другог. Нема га. Да се није променио у лицу? Зове  га: Љубо, сине, где си? Нема одговора. Једва напослетку приђе јој један голобрад момчић и запита кога тражи. Она рече. Он узе једну хартију и заглада се у њу. Руке су му дрхтале и хартија је у њима треперила. Сељанка је стојала као да је на смрт осуђена и није смела ништа да пита, а неколико пари грозничавих очију које нису знале да ће скоро да се угасе управљале су на њу своју последњу ватру пуну бола и сажаљења. Младић пусти руку с хартијом доле и погледа је за тренут, али не смеде у очи, и рече: — Љубисав Тодоровић.. редов... Он је... пре пет дана... умро... Она се затресе, само се крете, блесаво погледа редом у све оне очи које су изгледале као последњи жарићи на црном угашеном огњишту и изиђе. Сутра дан вратила се у своју празну кућу, која се никад неће напунити, којој је мушка лоза изумрла, којој је славска свећа угашена. И била је страшна и велика у своме болу без саучешћа... Лена је све то сазнала. Дете њеног брата... А од Боже ни сад нема гласа. Тифус, колера, ране, ропство, смрт — колико много здружених авети!  Зар њу ниједна да не дочепа, зар нерсећа њу да мимоиђе, њу, чији је отац прекршио Бога и Светога Јована и оженио се сестром?... Десио се још један догађај у селу. Умрла Жика-Циганка, весела, вредна Жика Циганка, коју је требао велики сликар да овековечи: с очима крупним, црним и сјајним као презрела шљива, с погледом у исто време и паметним и веселим и луцкастим, с необично црним живим лицем, с белим као шећер зубима, с великим црвеним устима која се увек смеју и никад не упусте кратку чађаву лулу из које иде дим и мирис на трафику, с повезачом на црној коси која није хтела никад да оседи и с кикама састављеним испод браде на грудима, и с мерџанима на своме педесетогодишњем врату, и с рукама с прстеном који чува да се не прими клетва коју мати у љутњи баци на своју децу, с рукама црним и храпавим, које су много кућа окречиле, много прљавштине опрале, много кукуруза окопале, и које су очувале младу Циганку Вану и српског војника Драгу. Била у вароши, прала у болници патосе, па после подне отишла једној виђеној госпођи  код које је обично радила и коју је волела нециганском несебичном љубављу. Дошла у авлију, па стала да се окреће, да игра: — Госпа Босо, кроз три дана ће да дође мој Драга, мој јединац!... Ах, као да све мајке имају само по једног сина! Не, госпођа која је гледала како се Циганка радује имала је тројицу у рату. Она јој озбиљно рече: — Немој, Жико, да се радујеш унапред. Него ја теби нешто друго да кажем: преноћи код мене, па сутра и прекосутра да оперемо веш. — Право кажеш, моја госпоја. Ко зна шта још може да буде. Јао, ваљда неће сад још с неким да се бију?.. Опрала Жика рубље и отишла кући, да слави славу и да чека Драгу. Јела куван кукуруз и разболела се. Њени се уплашили и одвезли је доктору. Њена госпођа чула, купила чаја и рума и других понуда и пре, него што пође у село, свратила у болницу, да пита доктора како треба да се лечи. — Не шалите се да идете — одговорио је он. — Она је врло опасно болесна и болест је сумњива.  — Колера? — Или колерина. Није одређено. Али је врло рђаво. Неће остати. Још истог је дана умрла. Попила је кашику медицине и у колима јој било боље и смејала се: „Нећу ја још да умрем. Још ћу ја кошуље да перем, и унуче да купам, и Драгу да гледам\". Умрла је кад су је скидали с кола. Напослетку заиста долази војска у варош. Свечан, радостан дочек. Сви прозори окићени тробојкама, ћилимима и живим лицима, све улице где ће јунаци да прођу пуне света и цвећа. Гурање, тихо и весело, уздаси лаки, осмеси искрени, мирис цвећа пун тајне. Пред болницом пуно госпођа. Сви рањеници који могу да устану поређали се по прозорима, радознали да виде како се срећни другови славно враћају. Ево долазе. Девојке у белом оделу бацају цвеће. Чује се клицање: Живели!.. Слава!.. Уморна, запуштена, космата лица смеше се сунцу и љубави и пљуску од ружа. Једно девојче у црнини сакрило очи у руке и гласно јеца... Пролазе, пролазе победиоци. Неколико лепих девојака у светлом оделу с цвећем у  рукама и очима пуним ватрене жеље не кличу, не радују се, оне прегледају редом официре, траже нешто узалуд. И лица бледе, и рука с букетом пада, и цвеће се ваља крај ногу у прашини, и у очима се рађа очајање... А музика трешти и сунце радосно сипа с неба топлоту и светлост. И топот корака као да пева: — Сјајан, радостан дочек! Код болничких врата стоји једна госпођа у српском оделу и тепелук од бисера лепо се слаже с њеном седом косом. Она их узбуђено гледа све редом. Одједном осети: неко црно познато лице смеје се на њу и бели зуби блистају на сунцу. То је Драга, син Жике Циганке. Он је усплахирен и госпођа види да му је неко већ казао, али он не може без осмеха да гледа у ту, њему и његовој мајци, тако добру госпођу. Она рече нешто једном официру, другу свога сина. Овај издаде заповест. И Драги само узеше пушку и он се издвоји из реда. И посрте Драга као да је због пушке изгубио равнотежу. Госпођа га зовну. Он јој приђе, загрли јој раме и рече: — Нема више твоје верне Жике!... — заплака се и побеже. — Умрла му мати — шапућу војници.  Пустио га капетан да стигне за пратњу. — И нехотице убрзавају корак... Лена све то зна. И није потрчала у варош да дочека војску. Разболело јој се најмлађе унуче од гуше. Ноћас умало што није издахнуло. Јутрос му бркала једна баба у гушу и сад је много боље. Божина млада се постидела и укуњила. Каје се шта је учинила. Лена причала по селу да је Дарине дукате дала у штедионицу, а сакрила их у једно клубе с плетивом и метнула у сандук. Осим снаје нико није знао. Кад је девојка пре неколико дана хтела да види јесу ли на месту и пребројала их, види да нема једног дуката. Она се расплаче и обеди снају: — Зар ти је мало што сам из ушију извадила дукате и дала брату — нек му је просто — кад је пошао у рат, него ме још и крадеш. А ко ти децу храни? Мислиш, ваљада, неће Божа да дође, па збираш. Стала снаја да се куне да није она узела, а Лена онда рече Дари да потражи, биће се негде затурио, можда је ту у сандуку. Али, рече, ако се не нађе, она ће свећу да запали па да куне децу онога ко је дирао њену сиротињу. Тога дана снају много заболе глава  и опа оде код матере да јој бају, а то исто после подне нађе се дукат у једној кутији, с којом се Љубица играла. Али баш те ноћи малог Брану заболе гуша. Снаја сва претрнула... Није клела; ево, детету је боље. Смркло се. Дара се помирила са снајом, да Божа не би ништа приметио ако сутра дође. Лампица гори, машина бруји, дете спава. Лену притисло нешто у грудима. Она изиђе напоље. Тихо летње вече пође јој на сусрет и као да јој донесе неку наду. Ах, материнско разбијено срце како је јако, како га свака нада окрепи, оживи, па још јаче крвљу заструји намучена љубав. Можда ће доћи сутра, можда је данас већ дошао у варош... — Доћи ће, доћи... — чини јој се да тако жубори поток поред њеног плота. — Дошао је, дошао.. — тако шуми јаблан над потоком испред њене куће који се као див уздигао над селом које као да је легло својим ниским, воћњацима огрнутим, кућама у долину, да отспава ову лепу топлу ноћ... А ако не дође — мисли Лена — ако је негде остао као Љубисав, или је у Бугарској, у ропству. Кажу горе је ропство, него смрт. Па ипак, није... О, Боже! С угла улице иде један човек. Нешто јој се у грудима претури кад виде да је он у војничком оделу. Неки постарији, има дугачку браду, зацело трећи позив. Питаће га за Божу. Ваљда ће једаред неко штогод знати. Она тако мисли и непрестано гледа како тај човек корача, упила се душом у тај ход. И нека непозната радост је плави од мисли што је тај туђи човек са познатим ходом цео, што није сакат, нити увезан. Загуши је нешто у грудима и она хтеде да викне Дару, али не могаде. Она коракну к томе човеку, али јако посрте и ухвати се за плот од вратница. Снажна мушка рука ухвати је за мишицу, задржа је да не падне и војник је пољуби у руку. Она, и јуначећи се и стидећи се, рече готово несвесно: — Јао мене, као да сам пијана... — И онда пригушеним гласом додаде дрхтаво: — Ти си, Божо, сине?... — Ја сам, мати. И он диже главу коју је она загрлила и уведе је у кућу. Млаз светлости јурну кроз врата, затим се она одмах заклопише и топла, тиха летња ноћ завлада опет целим селом... Поток је лутао кроз помрчину, јаблан је шумео кроз таму и нико није видео њихову срећу и нико није знао, као ни они сами, да су јунаци... Рат је отпочео. Рат је отпочео! Шта значе те речи? То знају мајке, то знају сестре и жене, то знају стари оцеви, то знају сви који воле, а остали су... Рат је отпочео! — то значи да најмилији можда неће доћи више, можда га не ћемо видети никад... На брду сам, у колима. Путујем у село својима. Обазирем се с неким страхом унаоколо, и ако знам да је рат далеко. Јесен, богата, лепа јесен. Јуче је падала киша целога дана а јутрос освануло сунце да се бори с облацима. Коњи силом вуку кроз блато тешка кола, пут је мучан, али се у души јавља нека слаба нада: изведрава се: да их бар киша не бије, да не прозебу уморни, мокри. Да их киша не бије — а граната, а оловно зрно?... Рат! Боже, ужасне ствари! Мајка с муком родила, с трудом одгајила и васпитала, у срећи љубила, волела па сад кад је порастао, узео оружје и стао с људима пред људе и нанишанио, да убије, и на  њега пуцају, да га убију, да га убију заиста, да одузму тај живот, тако скуп, тако драг... А мајке овамо дршћу, и сестре, и све оне које воле... О, велика љубав, како је немоћна да заустави рат, да врати све драге здраве кући. Не, јунаци су заборавили личну љубав и одушевили се другом општом, највећом... Ах, ко има срца да их прекори!... Идем у село, да видим како је тамо. Путујем преко брда. Сунце меша своје зраке с облацима, сунце побеђује облаке. Да ли ће и сунце наше да победи туђинску таму која нас тако дуго притиска? Пролазим поред обраних винограда. Како су лепи у сунцу и јесени! Како су топле боје, као да не иде зима! Шта ли ће нам донети та значајна зима? Сви су виногради жути, златни, само овде-онде понеки чокот се црвени као да је запљуснут кармином.. Крв!... И с ограда виноградских виси дивља лоза сва црвена, крвава... Рат... Све ме подсећа на њега, као да бих иначе могла заборавити да се сад у овом тренутку убијају људи, да гину наши људи... и деца... И туђи, непријатељски; има и међу њима невиних. Јесен, богата, лепа, плодна јесен коју је  сељак тако жељно чекао, за коју је тако много радио и знојио се... А сад, пре него што је попио чашу новога вина, пре него што је обрао златне кукурузе, пре него што је окусио плодове, морао је да остави све и да оде... можда и не знајући куда и зашто. Пада суво лишће... Пада тихо, меко, као обојене пахуљице, као мртви жути лептирови, као угинуле тице, пада и шушти тужно, као последњи лет малаксалих крила. Нека туга пада на душу. Слаби човек: жалиш мртво лишће... Само боца, подмлађена, опрана, цвета понова украј пута, некорисно цвеће равнодушно цвета и не гине лако. А тамо, где су пре пола године цветали бокори дивљих ружа, лепих као детиња љубав, стоји само голо шибље попрскано цинобером. Црвени плод дивље руже — и он подсећа на капи младе, свеже крви. Крв се просипа, крв! Умиру људи, деца, падају без броја. О, зашто? Зашто су људи допустили рат? Зашто не спрече? Зар право мора да се отме, зар крвљу да се плати?... Врућа крв тече по пољу, румена лица бледе, жива енергија постаје мртвом, најлепше мисли умиру за тренут, љубљени човек постаје леш...  О, ко је измислио рат! О, зар нема никога да га спречи, да га заустави?... Јадне жене дршћу, зебу... А они, а ратници? Јунаци наши иду одушевљено у борбу, младићи остављају љубав своју, дечаци беже из родитељских кућа и сви јуре тамо, тамо далеко и близу, у туђину, да своје спасу од туђина. Како су велики! Дају себе, свој млади живот, своју слободу и осигурану лепу будућност за будуће добро и слободу садашње деце наше неслободне, намучене браће. Колико година се сањало, колико година се жалило и с болом слушао јаук и позив браће, која су кроз векове очајно звала у помоћ, узалуд звала и мислила да смо глуви. Не, нисмо били глуви! Дошао је час, сви су га осетили и појурили. Ево, ево иду соколи!... О, хероји!... Да ли ћете победити!... Силазимо у долину. Храстова шума што се целог лета црни замишљена сад се насмејала. Сва се блиста у неком лаком растреситом злату. Десило се чудо: лишће јој се претворило у злато. Дошла је чаробница вила са својим штапићем, дошла је јесен. Насмејала се храстова шума, јер не зна да је јесен превртљива и да ће замало трајати та лепота; То као  да знају извијене гране њене које се као неке црне уплашене змије пружају и грче, као да би хтеле да се загњуре у то златно лишће, да се сакрију у томе своме богатству које има боју сунца. Узалуд. Ено по тлу читав слој сувога лишћа; потамнело му злато... Све ће с грана да отпадне, и остаће само црне змије да се вију... Ћудљива је лепотица јесен, и свирепа... Зашто ме тако тужне мисли обузимају? Та ја волим јесен, волим је одавно. А сад је неповерљиво са страхом сретам, јер је донела рат... Ја се бојим, ја признајем, ја се бојим... Страшно је и ако победимо, а ако не победимо, ако победе нас... Мој кочијаш се не обазире. Од његових широких леђа видим само гриву, једно уво и сапи једнога коња, и све то одскаче, одскаче у лаком касу, и кола иду напред по дубоком црном блату. Ја идем на колима, а ратници... Шта је ово? У долини неколико шумарака, ја их добро знам и волим, али ово нису они, тако су се много променили. Пуно дрвећа, па све жито и црвено. И сања ти се овако поиздаље да су неки чудни воћњаци процветали досад невиђеним златним и црвеним цвећем. Шумарци у долини цветали златним и крвавим  цвећем, и машта се жури да погоди какве ће плодове донети то крваво цвеће... О, машто, лакомислена вило, заустави мало своја немирна крила; сад су настали дани збиље, дани мучне стваронсти. И срце, питај ти: какве ће плодове донети крваво цвеће с Косова Поља?... О, оно не престаје то да пита. Ево, близу сам нашега села. Почињу наше њиве. Кажем: наше. Зашто? Зашто зовем то село својим, зашто га волим? Зато што сам се у њему промучила неколико година и што сам гледала како се муче људи око мене. И њиве су златне. И њих је јесен дотакла. Али кукурузи стоје необрани, тек понека жена ломи сама и баца у котарицу жуте коренове. Људи и њихови јаки помагачи, коњи, отишли су у рат. И жена, сељанка, остала је сама, с оно мало волова, да ратује, да се бори с тешким послом. Ево, улазимо у село. Уска улица, блатава, страховито блатава. Кола шкрипе, да се поломе, с коња се диже пара, кочијаш их храбри, али узаман, — једва се мичу. Страхота, остаћемо ту, а вече се приближује, а кућа је тако близу, и топла соба... А да ли су они тамо жељни топле собе и  осмеха рођенога, ваљеног лица? У сусрет нам иду друга кола. Ми стајемо и чекамо да прођу. Она су пуна кукуруза и вуку их два вола и једно кљусе. Човек, бос и сав зарастао у браду и косу, жут и риђ, као јесењи предео, назва нам Бога и прође, газећи до колена средином улице по блату и гонећи великом батином измучену стоку напред. „Он је млад и снажан“ — помислих у први мах — „а није у рату“ — и одмах видех да помало нарамује. Погледах свога кочијаша и нехотице се осмехнух. Он је пун. А два дана пре чула сам како се два сељака разговарају да много пуне људе не узимају у рат. — „Ако седне на коња, па потера пола сата касом, коњ ће под њим да цркне“ — каже један. — „А ако потерају њега да маршира пола сата, он ће сам да цркне, хоће сало да га удави“ — додаје други. — „Сад, ако ти се не допадне, а ти гледај да се до другог рата угојиш“. Ето, људи се шале, не изгледа им то ништа страшно. Стигла сам. Мајка и сестра су се изненадиле и обрадовале. Причамо највише о рату. Кажу ми да је у селу било страшно кад је засвирала труба и залупао добош. Људи су са њива долазили  кући, да иду на границу, жене су кукале. Журба, страх, сузе... У нашем суседству само јединаца петорицу отпратили. Сестра иде у школу, али половина ђака јој не долазе редовно. Кад запита кога зашто није био у школи, он одговара: — „Моја мати ишла на њиву, носила ручак, а ја сам морао да останем код детета“. — „А коме је носила ручак, ко је отишао на њиву?“ — „Деди и баби; они беру кукуруз“. — Шта ту да кажем и како да протестујеш? — каже ми сестра. Смркава се. Блатаве улице пусте. Ниске кућице ћутљиве. Спушта се вече, туробно, влажно. Осећа се нека тишина, нека празнина. Далеко је још ноћ, али у малим прозорима већ нема више нигде светлости. Све је полегало уморно и уплашено. А и светлост треба да се штеди; ратно је доба, треба новац за друге важније ствари. Тишина, ћутање... Али сумњам да се спава у тим мрачним, загушљивим собицама. Отворене очи гледају у таму, дршћу срца, а мисао иде далеко, тамо на бојно поље, да види, да запита како је њему миломе сад без куће, без крова, без постеље, напољу можда у овим хладним јесењим ноћима,.. Не, мисли не даду  сну и умору да савлада тело. Тишина, несаница... А пси непрестано, узнемирено завијају, као да слуте зло... Сутра ујутру дође наша прва сусетка и доведе још једну жену да јој прочитамо писмо. — Де, молим те, види шта каже. Заједно је њен син с мојим. Биће има и од њега поздрав — моли она тако да човеку душа зебе при помисли да у писму може бити и што страшно. Не, нема ничега страшног, али од њенога сина нема поздрава. Оној другој жени пише син сасвим кратко да је здрав и да му је добро. Она се радује, а наша сусетка само што не закука: — Мој човек умро рано, хранила сам сирочиће, па ми сад и син отишао. И његове сирочиће да храним ја, несрећница! Сестра је храбри и убеђује да он неће погинути, јер је коморџија. Она се хвата за ту мисао, свом би душом хтела да поверује, али је ипак страх... Он јој је јединац. Троје мале деце. Поред страха и бриге и сав посао пао сад на њих две жене: на снају и на њу стару. Али ево, радости. После два дана долази она опет — с писмом.  — Молим те, прочитај. Кажу да је од Животе за мене. Тражи онај Стеван да ми он прочита, а ја велим умећеш ти боље — и она пружи писмо, а руке јој дршћу, дршћу... Ја га узех. Детињским, али доста читким рукописом писао је њен син: „Драга мати, ја сам, хвала Богу, живо и здраво; тако исто и коњи. Немој ништа да бринете ни за мене, ни за коње. Ја сам овамо нашао све наше, и Ђуру сам нашао, само Бролу нисам нашао. Поздрав свима. Твој син Живота“. Баби сијају очи од среће. Доле другим рукописом други један војник моли да поздраве његовога таста и да кажу да су и „он и његови коњи здраво“. Сестра и ја се нехотице смешимо. Сећамо се како је једна лепа млада којој је отишао и отац и муж у рат узвикнула: „Море, није ми толико за њих, ама ми за коње. Што ми коње одведоше, па сад како да довучем онолики кукуруз?“ Прочитали смо јој писмо, а она стоји. Нити иде, нити хоће да седне. Ми загледасмо датум. Писано је после страшне битке код Куманова. Сестра се сети: — Хоћеш још једанпут да ти прочитам.  — Јао, слатка си! Де, молим те, ја бих ваздан слушала. Само, леле мене, да он не нађе брата од стрица, Бролу. Сестра јој објашњава да Добросава није могао наћи, јер је он далеко од њега; он је у коњици у Бугарској. Она се мало разведри и оде; говорећи: — Да трчим, да кажем моме пријатељу поздрав од његовог зета. Знам како им је. Киша, непрестано пада киша. Очајно. Долазе гласови, долазе новине. Новине причају о победама. У добри час! Гласови кажу: тај и тај погинуо, тај и тај рањен. Чују се звона: гласе погинуле. Пада киша, пљушти са стреја, као да хоће да угуши кукњаву. Мајка нема више сина, а нема га да последњи пут види, и пољуби. Пуно покојника, а пратње нема ниједне. А пратња је ипак нека утеха. Како се брзо проносе гласови. Проносе се лажни гласови, али на жалост више је истинитих. Долазе рањеници, пишу из болница, причају посетиоцима, па се то разноси брже него сеоска пошта у обично мирно доба. Код нас непрестано долазе за новине и обавештења. Признају да је сад добро бити писмен. — Радим, вучем кукуруз и тулузину, морам,  али ништа не знам шта радим, као луда идем, све ми памет тамо. А он, пусти, родио, не можеш да га вучеш кући. Много га је, као блато. Нек опрости Бог што тако кажем. Једна жена овамо стала да проклиње и што је родио кад нема ко да га среди, а ја јој кажем: немој да си луда; ако ти човек погине, нека ти барем деца не поскапају од глади. Ето ја вучем попину тулузину. Шта ћу, дао ми човек осам динара кад је Јанко пошао у рат. Хвала му, није ни опанке имао; бос да пропадне. Те му ја поспремам још којешта. А ја, видиш идем боса, газим блато, вучем тулузину и дулеке, да се одржим. Сва сам прокисла, ама све ћу да заборавим само Јанко да ми се врати. Него дођох да те молим да ми напишеш једно писмо... тако прича Ђука, жена од које купујемо пилиће и сир. Сестра јој написала, а неки јој се смејали што је написала: „Драги Јанко“. — „Нека се смеју, не марим ја ништа“ — каже она. Сава Јеремијин погинуо, а није ни пушку испалио. Граната му распрсла лобању и мозак му се просуо, али, кажу, ипак није одмах издахнуо, него је дуго кркљао. Другог на месту убила, а трећег само окрзла и свега зарила у  земљу, па је онесвешћен лежао, кажу двадесет и четири часа, док га нису болничари нашли и откопали. Што више жртава, више бола, више незадовољства. Сељаци су неповерљиви, и ропћу: Отишао мој син да заклони господу“. Једна жена кука: „Проклет био ко их поведе!“ Али се полагано ипак утишавају. Читају новине, па причају један другом и диве се како се стари научењак и некадашњи министар опростио на гробљу са својим јединцом сином који је погинуо. Чује се да и официри гину и да их има рањених. Долазе лако рањени војници на неколико дана и причају незадовољним женама: „Е, да нисмо ми ударили на њих, дошли би они овамо, вама у госте, да вам оберу кукуруз“. Е, то је већ нешто друго: дакле, морало се. Једна жена била у Београду, да обиђе рањена сина, па сад свуда прича: — Да видиш, секо, у каквој лепоти лежи! Никад није сањао. Кревети, па јастуци, па све бело, и меко, и топло. Па како су обучени и како их негују! Сто пута боље него ја што сам га родила. Све има: шта хоће да једе, ако хоће дувана, пара, ама све, не умем ни да ти испричам. Боже, рањен и каже да га много боли рука, али се опет угојио, па побелео, па  леп. Мој син има исти кревет, исти јастук, као и капетански, ама као да су браћа рођена. Да плачеш и од радости и од жалости. Он као помену да дође кући чим му буде мало боље, зажелео се, сиромах, — сиромах душман био! — своје куће и деце, а ја му кажем: „Седи ти, сине, ту, док добро не оздравиш. Ти добро знаш да ту негу неможеш да имаш код куће. Страх ме да ти се не да рана на зло“... Па да видиш како лебде око њих оне господске девојке. Сестро слатка, није истина да господа гледају на нас сељаке као на стоку... И у страх и бол меша се и једно и друго осећање и друге мисли: дакле, рат је неизбежно зло, опште зло за опште добро; и има нечега лепог што блажи боле: има признања, има поштовања, има љубави, велике братске љубави према мученику сељаку... И роптање престаје. Данас једва било мало сунца. Зашло је крваво и небо поплавило крвљу. Гледам кроз прозор у сусеткину авлију. Шта је оно тамо иза стаја? Сасвим бело дрво! Нека варка; досад то нисам видела. За снег је још рано, и данас је било сунце, а у ову хладну јесен не цветају воћке поново. Дрво се затресе и ја  видех шта је. У ратно доба човек мисли на чуда, а ствар је сасвим природна: то су беле кокоши полегале по дрвету, па се сад гњезде и нијају гране. Понеке сељанке гаје само беле кокошке да би могле и њихово перје да продају перутаркама. Заспале кокошке, из куће се не чује нико жив, само велики венци црвене паприке као да живи висе испод стреје и као да ми причају оно што знам. Црни мокар плот од силних киша као да је проклијао, и зелени се маховина по њему. И високи кош, и дрвљаник, и бунар с ђермом црне се, као неке слике жалости, у залеђу црвенога, крвавога неба. Шта ради и шта мисли сад та моја сусетка? И њен је јединац у рату. Млад скоро се оженио, и детенце му тек проходало. Младица му мила и питома, и он добар и отресит, али мати зла. Много су се свађали. А сад, кад је објављен рат, њега су тек регрутовали и одмах повели. Били су се посвађали мати и син, и она није хтела да дође из винограда да му каже збогом, да га испрати. Мислила је да то није ништа озбиљно и да ће он за дан два доћи, па држала гордо срце и брала  жена грожђе. А сад, где је он чак?... Он је писао где је, баш њој писао, — јер срамота је да пише млади кад има матер! — писао је и тражио мало трошка да му прати. А она хоће још како радо. Била је млада код нас, и сестра јој је писала писмо. А она нам после (по овдашњем сељачком обичају да ништа не узму и ништа не даду бесплатно) донела боцу вина. Опет црвено, опет боја крви!... И несрећна мати с прикривеним великим болом говори: — Њега ће првог да убију; он ништа не зна, ни да пуца, ни да нишани, — тек је регрутован. Ми је уверавамо да се о томе води рачуна, да ће новим регрутима дати неки други посао, да старешине у војсци имају и срца и памети, и да неће гурнути необучену децу у борбу, да лудо погину. Она ћути, али њене зелене очи нас благосиљају за те речи. Има срца и у грубом телу. Пада киша опет. Сунце се само мало нашалило. Пада, непрестано пада. Хоће да опере крв — тако каже један старац, који нам доноси млеко и који такође има сина у рату. Скоро му умрла ћерка и његова баба носи црну шамију. Кад јој отишао син у рат, рекла  јој снаја: „Скини, дадо, ту црну шамију, да не кобиш сина“, а баба одговорила: „Нека је он жив и здрав и нека ми се врати, а шамијом ја ћерку жалим“. И она и старац имају неку луду наду: неће олово у њину крв: и он и његов брат ишли су у сва три рата, па ниједан чак није ни окрзнут. Али кад се чу да су погинули неки наши сељаци, баба донесе млеко, па повезана жутом шамијом. Уздише: „Јао, само да ми се врати, па макар и рањен, само да је ту, да га гледам...“ Пролазио често поред наше куће један леп младић, колар који је личио мало на варошанина: носио је зелену бошчу, круту белу јаку и велику уковрчену косу. Увек чист, као неки берберин. Једаред смо му послали једну слику и замолили га да мало саструже картон, па да је урамимо. То је била слика једне Ленбахове риђокосе, и њему се допала, па питао хоћу ли да је продам; он би купио, дао би макар и три динара за њу. После су ме увек дирали, кад год немам новаца, што не продам колару слику. А сад смо чули да је и он међу првима погинуо. Кукала несрећна мајка и уцрнила се. И ми смо га жалили много. Кад дође један рањеник, па каже да није погинуо, само је  теже рањен; видео га је он у болници. Мајка брзо скида црну шамију. Као да је васкрснуо! Како је чудна, необична ствар рат!... И завиди јој друга мајка којој је син заиста погинуо... Пада киша, шкрипе кола, пљушти блато, чује се вика: „ајс, ајс, сива!, ајс, лепа!“ и батина се чује кад тепање не помогне. Опет шкрипа и тумбање, сад наилази сенка на прозоре и нестаје је полагано — то су прошла кола натоварена до врха тулизином, И њих терају готово увек жене или дечаци, и готово сви газе боси по великом блату. Боси, а крај октобра! Пада киша, звоне звона, промичу црне шамије, пролази гологлав старац и дете. Умрла газда-Новакова снаја. „Прецркла за мужем“, кажу једни, „отровала се, трљала се, није хтела више да има деце“ — нагађају други. Била је, сирота, врло вредна. Баш пре два три дана долазила к нама и прича како не може дете да натера да иде у школу. — А ништа ми не треба код куће, само ми смета. Ја му кажем да су му зато оца отерали у рат, што он неће да слуша. Ето ти сад рат. Целог лета не станеш. Ради, копај, рани, падај од умора. Кад дођеш кући увече, не можеш ни да једеш,  да ти је само воде да се напијеш, па да легнеш, да се одмориш. Ако, ако, — све говорим и грабим да радим. Велим: иде јесен и зима, и славе и сватови, навеселићемо се и нагостити. А оно ето ти јесен и гошћење, — дође рат, па ми одведоше човека. Ако дође, добро, ама ако се не врати, шта ћу ја да радим? Оно знам, имам деце, имам право да седим у кући, али ако они данас зло, сутра зло са мном шта ћу онда?... Бринула се сирота, а није ни слутила... Сахранили је по снегу. Падала киша, падала, па јој се досадило, те се претворила у снег. Зар већ снег! Обелели кровови, оседела трава. Пуно, пуно белих слика. До јуче по зидовима кућа пружене лозе изгледале су као златни, резани украси, а сад по широком лишћу попао снег и притиснуо га. А багреми се још зелене под снегом. У баштици наши шебоји полегли под влажним, белим, хладним теретом, згрчили се љубичасти шебоји и једва вире испод снега, као да би хтели да питају: шта је то, како се десило то чега досад никад није било. Шебоји још у цвету, а снег пао. Снег и рат! Како је сад на бојишту ? Снег покрио крв. Све обелео, све сакрио, све пролепшао.  Просуће се друга нова свежа крв и обојиће бели снег. Рат је црвен. Снег је хладан и бео; крв је врућа и црвена. Мешају се, и крв се хлади. Нашалила се зима: само завирила, па утекла. И снег се сав стопио. Нестало снега, а блато је остало. И рат је остао. Опет лије киша — и крв. Пролазе дани. Чекање, чекање. Понека жена још ниједно писмо није добила. Ружа Добросављева очајава што јој њен коњаник ништа не пише из Бугарске. Поред све невоље има помало и шале, — живи људи. Ружа каже: — Новакова снаја прецрче од муке. А шта ћу ја, тешко мени? Зар дванаест година тако лепо живели, никад се нисмо ни покарали, па сад тако лепо живели, никад се нисмо ни покарали, па сад тако оде у свет, да никад и не дође. И два брата још ми отишла. Хоћу да се убијем, у бунар ћу да скочим. — Ако си луда, ти скочи — каже јој једна сусетка. — А кад дође Добросав, ја ћу да се удам за њега. — Јао, бог с тобом! У мене четворо деце, и у тебе четворо, па ако још које родиш, шта да радите с толиком тевабијом?  — Да саставимо децу, нека се играју, а ја ћу да кувам, па да се гостимо. Има доста имања и у Добросава и у мене. Не брини се ти. Иди скачи у бунар. Жао било Ружи, па није скочила у бунар, већ чека, чека... Пролазе дани, пролазе полагано и брзо. Облачно и кишевито, мрачно, притиска душу. Доносе новине вести; победе, победе, сјајне, велике! И одмах за победама долазе рањеници без броја, долазе, долазе без краја. Страхота! Мени је ужасно тешко што не могу ништа да урадим за њих. Зашто сам болесна, па не могу бити болничарка? Зашто нисам богата, да бар новаца дам? Ја ништа немам да дам рањеницима. Ништа ни рату нисам дала. Увек сам осећала празнину и тугу што немам рођенога брата: и онда кад су друге сестре биле срећне у љубави; и сад кад друге сестре дршћу, стрепе, бледе, слабе... И ја стрепим, читајући имена погинулих и рањеника, стрепим да не наиђем на име кога свога рођака или брата које од својих пријатељица. А браћа других сестара које ја не познајем?... Страшно, страшно! Болнице пуне. Очајна сам: ја никоме од њих не могу помоћи. А  болнице пуне људи, немоћних, искасапљених, бедних, пуне клонулих јунака. Боже, а ту скоро сви су они били здрави и јаки и одушевљени! Шта сад мисле, сад кад су после одушевљења осетили бол од рана? Јао, кад помиле кљасти и богаљи!... О, лепа младости и снаго нашега народа, о јунаци српски, о жртве победа!... Крви, крви бих из срца дала, кад бих могла коме да помогнем. Жртве, жртве. Новине објављују победу за победом. Што више победа, то више жртава. Умиру јунаци, рађају се болови. Али шта би било да не побеђујемо, шта би било да побеђују нас? И Турци гину страховито. Ах, несрећници! Зашто не увиде да ми нисмо дивљаци, зашто се не предаду, зашто не прекрате тај страховити покољ? Падају хиљаде, хиљаде... А и они имају мајке, а и оне срца... Ужасна, страховита ствар — рат! Добила сам једно писмо из Београда. Пише ми пријатељица: „Ишла сам у руску болницу. Тамо где смо се пре неколико месеца пели да видимо слике југословенских уметника, сад се пењемо на прстима и говоримо шапатом: пред сликама  које су сад у оним истим собама мора човек да ћути. Један измучен и блед гледа ме и говори: „Да је кога да помогне“. Ја га саветујем да буде стрпљив и говорим му о Богу. Где је Бог? И зашто је допустио да се ово дешава? Зашто у овој болници има један рањеник са сломљеним рукама и ногама и истераним оком?... У болници највише може да се уради. Ту човек потпуно ишчезне као јединица...“ Страшно, страшно. Узнемирена сам да излудим. Очајна сам. Зашто не могу и ја да урадим нешто за њих? Хтела бих да се вратим у Београд, да покушам. Можда ћу издржати, можда нећу малаксати. Па и ако се сасвим разболим, ништа. Ко сам ја да штедим себе? Сестра и мајка ми кажу да сам луда, да сам болеснија него неки рањеници, да бих тамо само сметала и да има доста болничарки и без мене. Ја осећам да оне имају права, па ипак ја хоћу у Београд, макар само да видим... И то је немогућно: сеоски путеви испроваљивани, воде надошле, неки људи се давили заједно, с колима и коњима, нико неће да вози више. Ја видим да је моја жеља луда, али од тога не могу да се смирим. Шта ћу да радим? Где  ћу да умирим своје нерве? У шта ћу да се загњурим, да заборавим да сам јединица — и још некорисна јединица? Зашто сам дошла овде? Зашто? Хтела сам овде да радим свој посао, да пишем на миру, кад већ на другом месту нисам могла ништа корисније да радим. На миру, кад је рат! Ја сам кажњена; ја сам толико узнемирена да ништа досад нисам написала. Па ипак... где ми је била памет! Па ја могу да радим нешто за рањенике! Брзо, брзо хартију и перо: хоћу да пишем за рањенике!... Писала сам док се није смркло. Уморила ми се рука и умирио се мало егоизам, потреба за убеђењем да сам и ја корисна. Али онај други немир није се умирио. Спушта се вече. Стојим крај прозора. Киша стала. Месечина застрта маглом. Како је страшно и тужно наше село на месечини сад, у ове мучне јесење дане. А како је лепо са својом белом свежином у пролеће кад цветају воћњаци и у прву јесен кад још има много жутог лишћа на дрвећу које баца сенке. После снега сад је све лишће опало, само на виновој лози место изрезаних златних украса виси по зидовима згужвано и спарушено лишће, као прљаве, мокре крпе.  Месечина. Баре се светле, улице постале блатне мртве реке. Дрвеће голо, куће као пусте. Нигде гласа од човека. Само пси узнемино непрестано лају, ваљда што им тако дуго нема господара, или се и њима чини све мртво, па их је страх без људи. Пада магла. И у томе сивом светлом тону, у магли и месечини стоји село и има неки страшан израз, нечега изгубљеног, блесавог готово полуделог од страха и чекања... Месечина. Село ћути. Блато се шири по улици. Голо дрвеће стрепи. Кућице се беле, кровови се црне, мали прозори жмуре. Месечина и магла... Срце зебе, а мисао ради, ради... Шта је то страшно, одакле долази? Рат... Црн и крвав... Жртве. Животи се гасе, болови се рађају... Облачина, киша, снег, киша, киша, магла и месечина. Ужас. Рат... Боже, где си! Где је, где је, где је сунце? А оно светли негде сад, само не нама, већ другима, срећнијима. Код нас је рат. Дим и ватра и крв. Убијање, ране. И болови, болови тела и болови душе. Рат и ноћ. Камо светлости?... Ено је појављује се из далека. Она још  није топла, али храбри. Каква је то светлост? Дајте је ближе! Она се зове Победа. То је зора, то су први зраци сунца што долази. Оно нам долази за победом и зове се Слобода. И онда мир, топлота, братство, благостање. Ено долази сунце! О, да ли ће моћи да огреје сва прозебла срца?... Свршило се. Без страха и зебње може се рећи свршило се велико дело... које је тако скупо стало. Вратили су се сви који су остали здрави: А већ давно леже по болницама они који нису у срце погођени. И, сад већ наша поља чувају и земљом грле тела палих синова. Сваки је чинио своју дужност. Људи су чинили јунаштва и падали за отаџбину. Жене су се старале да подигну те јунаке. Било им је можда теже него рањеницима. Они су имали сваки своју рану и свој бол, а оне су имале по стотину рана и стотину болова. Нека је хвала јунацима на бојном пољу. Нека је хвала јунакињама на пољу бола, на труду да се бол смањи. Ја знам једну госпођу, учитељицу, која је дала више но што је могла. Одушевљена, она је потрчала да првим ратницима укаже помоћи, а затим је целе зиме била у Скопљу болничарка. Пропала је од  великог посла, од промаје и од своје осетљивости. Сад већ неколико месеца лежи сва укочена и трпи тако страховите болове да понекад говори својој мајци која само њу има: „Мајко, клекни па се моли Богу да умрем.“ И она се не каје што је била болничарка. Свршио се рат и донео умор. Сви су уморни. Здрави од рада, болесни од боловања. Срце боли кад те лепе, саучешћу раде готово, детињске очи једног младог Црногорца гледају с тугом која помоћи тражи и кад ти он каже: „И ова здрава нога ме боли. Шесет дана је како овако лежим.“ И болничарке се умориле. И разумљиво је и природно је. Годину дана траје рат, — година дана умарања снаге и кидања срца. Жене којима су били најмилији у рату и вратили се, појуриле својим кућама, да јунацима спреме што удобнији одмор, да нежношћу награде успеле напоре. А и оне да се одморе. И право је. Смањио се број рањеника. Разредиле се и болничарке. Неке позване на друге дужности. Некима се досадило. И то је разумљиво и може да се правда. Још мало само, па ће се сви рањеници разићи кућама, да причају колико  су зла видели од живота и колико добра од људи. Свршио се рат. Ах, сама та мисао колико бола олакшава души. Не гине се више данас, сутра се неће опет крв проливати, прекосутра се неће више довозити нови искасапљени људи. Свршило се зло, да почне добро. Како је у души ослобођенима ? Колико нас воле, колико су захвални! Седим крај прозора и гледам како се комеша живот, како Београд јури, ради. Кад одједном преко пута моје куће стаде чета војника. Распоредише се у два рад. Мало параде; сигурно ће неко да прође. Не, одмах затим дођоше мртвачка кола са четири коња с црним перјаницама. Људи обучени у црно са жутим нараменицама. Скупи се свет који ће на пратњу. Скупи се свет који хоће да гледа. Иза војника стотине глава, мушких у разним похабаним шеширима и капама и женских гологлавих гледају радознало у капију до моје куће. Почеше да износе венце. Чуше се неколико гласова: он је био наредник. Одједном: — Мирно! — чу се команда. Сабље звекнуше и синуше на сунцу. Гледаоци поскидаше капе и  маса непокривених глава испружи вратове. Засвира војна музика. Изнеше сандук, засуше га цвећем. Пуно жена у црнини плачу. Плачу и неке жене које нису у црнини. Црни човек с белом перјаницом маче уздама и под притиском бола и сунчане жеге пође лагано спровод. Био је рањен. После је лежао тифус, затим добио три запалења и завршио свој живот у двадесет другој години. Није он један. Много их је који су оздравили од рана умрли од туберкулозе. О, сузе саучешћа и љубави, кад бисте могле олакшати болове мајкама! Кроз кратко време све ће се рашчистити. Поумираће они које живот није могао да отме од смрти. Зарашће и најтеже ране. И тамо, на оним местима где је нож секао упропашћене руке и ноге неће више бити физичких болова. Све ће се свршити и нестаће страшних последица рата. Настаће мир и леп рад. Доста је било крви и трзања. И уморна и болесна од бола душа тражи у будућности широку и велику слику добра и лепоте; и око види у близини слику љубави и радости. По улицама шетају срећни официри са својим  радосним женама и сестрама. У њиховим главама има нешто велико што ми нисмо виделе и чега смо се само по уобразиљи ужасавале годину дана. Знам како их је данас мајка испратила до капије и с каквим срцем остала да спрема за ручак оно што он воли. А с каквим је срцем јесенас испраћала! Гледам и мислим како је дивно што се зло свршило. — Уделите слепом! — као гром чу се један глас. Ја се окрећем. Нема просјака. Сви иду само један човек у сељачком оделу, снажан и леп, и висок и млад стоји и пипајући прибија се уза зид и пружа руке. Он нема очију. Он проси. Он заиста нема очију. Отаџбино, твоје дете проси! Као гром убија сваку радост тај призор. Ја знам неколико људи који кад виде војника да проси сипају динаре у пружену руку. «Ах, па и од тога ће се свет уморити и то ће се људима досадити и јунак који проси постаће временом понижен бедник који скапава у јаду или покварени, одвратни, ниски имућан просјак, паразит друштвени. Кажу да се мисли и ради о просвети и  култури у ослобођеним крајевима. А да ли се мисли о онима који су највише платили то ослобођење, који су дали готово више него живот, који су дали све осим живота који ће им од сад бити терет? Шта ће бити са сиромашним сељаком коме је сва снага и све богатство била физичка снага и здравље, а он их је изгубио у рату? Шта ће бити са оним кога су руке храниле, а он сада нема више од једне? Шта ће бити са онима на штакама? Како ће живот да проводи најлепши и најкршнији момак у селу, кога су и ако је сиромашан, најбоље девојке желеле за младожењу, како ће да живи кад је њему нога више колена одсечена и кад је њега срамота да прође са штаком кроз село? Где је лепота? Ко ће косом и српом да замахне? Ко ће коло да поведе? Зашто девојкама сад већ друкчије срце за њим куца? То није више он. И он не зна шта ће да ради са својим животом. Разговарале смо о тим ужасима и постављале та страшна питања. И онда једна госпођица широким потезима нацрта једну могућност која много храбри. Већ има доста новчаних прилога. И још да их се скупи и држава да да. Да се оснује  један богат фонд. Да се отворе курсеви учитељских, трговачких и занатских школа. Да се изаберу интелигентни и млади и да се према способностима и према физичкој могућности спреме за учитеље, за ћате, за трговачке и банкарске чиновнике, за раднике, за надзорнике. Много има послова који се могу седећи радити, па да онај који ногу нема не пропадне. Кад се ум образује може се живети и без једне ноге. „Паметној глави и једно је око доста“. Само онима који су апсолутно неспособни да се да повећа месечна новчана помоћ. За годину, две и три да се спреме ти оздравели јунаци и да се они пошаљу у те земље које су освојили, те да они олобођени људи поштују њихове телесне недостатке. Колико би се клонуле душе подигле, колико би им живот био милији, можда некима чак и лепши него пре док још нису оставили своју њиву да извојују другима целу бербу. Да ли се мисли о овоме? Да ли се ради што? Можда. О, ви што мислите, почните и да радите! О, ви што радите, радите снажније. А ви, што још нисте мислили, почните мислити. Јер знајте да радите и мислите за срећу несретних људи, који су срећу отаџбини  жртвовали. Дати новац, или своје време, дати паметан предлог или савет, дати свој дар на дар рањеницима — то значи учинити велико дело. Материјално ослобођење једних је свршено, ово би било друго ослобођење душа које пате. Треба дати поклон као своме најмилијем, а не милостињу. Милостиња упочетку понижава, после квари оне који је примају (а и оне који дају). Дати му као награду коју је заслужио. Не тражити да буде захвалан, па ће осетити ону праву велику захвалност која ћути у срцу и блиста у оку. Богата браћо, ваша браћа просе! Здрава браћо, ваша су браћа богаљи! Паметна браћо, ваша браћа не умеју да раде главом. Дајте, подуприте, научите! Отаџбина је ослободила једне, не сме да зароби друге. Отаџбино, чујеш ли? Твоји јунаци просе. Твоји синови су богаљи. И слепих има међу твојом децом, отаџбино! Отаџбино мајко, ти не смеш своју децу пустити у прошњу. Отаџбино, мајко, они су онемоћали да ти постанеш јака, они су пали да се ти подигнеш. Од твоје славе њине су очи изгореле.  Тебе је гађало зрно што је њих оборило. Подигни их, отаџбино, да не пропадну у блату. Помогни својој најбољој деци, буди нежнија према онима који су несрећнији. Велика и моћна, загрли их својим снажним материнским рукама и подигни их високо колико год може твоја моћ и снага. Дај им оно што нису имали, да не жале оно што су за тебе дали. Да победа буде права победа. И да тако извидаш душевне ране и да не проплачу твоја кљаста деца и не прокуну срцем они који очију немају сузе да лију. Отаџбино, сви те молимо у име оних који руку немају да их склопе: Отаџбино мајко, буди мајка!... Летња ноћ је покрила загрљајем земљу која уздише. Фијукало је зрно и у секунди односило животе, или их остављало да се месецима вуку у болу... Ноћ. Ћутање смрти и вапај живота... Уздише земља од рана и умора, а ја лежим болан под шатором и мислим о срећи. Скоро ћемо кући! Заситила се крви авет рата. Бугарска је сама тражила мир. Кућа! Како смо мало ценили и како нисмо разумевали шта значи кућа, огњиште, породица, све оно што је кроз векове код наших старих имало велике вредности, а што је код нас модерних већ постајало досадно баш због старости, баш због тога непрестаног понављања. Ја који се нисам оженио можда највише стога што ми сви већ скоро двадесет година говоре да треба да се женим, ја се сад чудим: зар сам то био ја који  сам налазио да су ми сви моји сувише познати и врло мало оригинални и бежао од куће у кафану где није било ни лепше, ни занимљивије, али где је другарица чаша доводила млаке снове уморној остарелој младости и варала је да још није све пропало? Кућа... Дошао је рат, дошло је време да покаже да оно што вреди увек вреди. Лежим болестан под шатором и мислим: како моја мајка уме да негује! Како је ниска моја садашња соба. Разапето сиво платно по коме тихо корача ноћни ветар који је скупио по пољу јауке и уздахе. Испод ивица прљавога ткива отимају од ноћи моје очи доњи део једног пресеченог, окрњеног предела и машта наставља на стабла дрвећа круне и на подножја врхове планина и небо над њима. Како су чудне слике наше земље кад се гледа испод шатора! Као човек без главе, као ноге без трупа, као неки наши војници које су несавесни савезници искасапили. Негде иза мене шуме кукурузи. И сав ужас рата, и ову болну ноћ у којој плаче победа брата, и трзање мога премореног тела, све лечи жељно очекивана — кућа. Из мрака из далеке даљине смеше ми се  ђаволасте очи једног малог анђела. Замишљам је, златну девојчицу моје сестре, како се изненадила што сам дошао, како се чуђење у њеним дивним очима претвара у радост, како је затим трепнула и замрсила горње и доње трепавице па ме онда погледала како ни срећа не гледа човека, пружила ми своје мале, мале руке и хоће горе. Знам кад је овако велики као што ме је Бог створио и онако снажан као што сам пре рата био подигнем онако малу и нежну чак до тавана, ја задршћем под теретом тога блага. И помислим: ова мала девојчица, ова велика срећа није моја, није сасвим моја; она је моје сестре и мога зета и они једнога дана могу отићи далеко и одвести и њу. А могао сам и ја, да је Бог хтео, имати једно такво богатство. И стежем то срце на срце и осећам: живети за једно дете — је лепо живети!. Досадна је моја болест. Квари ми најлепше мисли. Већ два, три дана како ме узнемирава. Није ништа опасно, мислим нека врста срдобоље. Повраћања нема. Поднећу је напослетку. Шта би било да је колера? Смирим се мало и задремам.  Не, та песма није сасвим пригодна. Шта ми се она намеће? Колико само има година откад сам је у школи научио и после заборавио! Наједанпут... навали нешто и гадно, и страшно, и мисао: то је „она“, нова непријатељица наше војске! Листови ми се згрчише као да их неко окова и стеже у хладно гвожђе, по целој утроби поче нешто да чупа и обли ме прљавштина одвратне болести. Зовнух војника и молећивим гласом заповедих му да трчи до прве бараке и да каже доктору да сам опасно болестан и да одмах дође. Војник одјури. На мене нападоше болови да ми се чинило смрвиће ме док доктор стигне. Не знам колико је прошло времена; док је дошао, ја сам већ неколико пута губио свест. Знам да ми је пипао било, знам да је рекао: Аха она! Знам да је пробао да откачи једну од друге моје ноге које су се у грчу  биле скопчале и није могао. Знам да су ме нечим трљали по листовима и грејали боцама. Сећам се да је доктор прогунђао како би било можда добро да има каде и вруће воде. Знам да сам скупио сву снагу и сву свест и питао га: — Шта је докторе? — Колера. — Знам. Него — је ли опасно? — Хоћете ли истину? — Хоћу — рекох ја и још јача студен стеже моје тело и срце. — Пулса више немате — рече доктор. — Случај је опасан. До сутра сте готови. Ако желите што да наручите,. — Е, е! А ако је нећу да умрем!... — рекох ја, ругајући се и њему и себи и смрти, и ако ми нимало није било до јуначења и до шале. Помислих на мајку — да сам јој бар што написао. И зашто да умрем од колере сад после рата кад треба да се иде кући и кад смо победили непријатеље? Зар на крају она да тријумфује? — Знате шта, докторе, дајте ви мени неки лек, ма и најопаснији. Кад ћу већ да умрем  немате се чега бојати. Мени се ипак чини да ћу издржати. И он ми је нешто дао. Сећам се једне страховито дуге ноћи пуне болова и прљавштине, пуне покушаја да се подигнем и немоћног падања на постељу, пуне претње и молбе, пуне ужаса и гадости. Било ме је страх. Осећао сам да је она друга што се крије иза колере ту и да се нагла над мене. Страх од куршума није страх. Овај страх је пун неког тајанственог ужаса. Могао бих рећи да је ово и душевни и физички страх, а онај од куршума само физички. У полусну и бунилу ја сам дрхтао, али не од смрти као престанка живота, већ од неке аветињске смрти у којој ће се вечито продужити овај пун тајне страх. А кад ми је напрезање од повраћања сасвим враћало свест, ја сам проклињао и живот и смрт и грдио доктора што не уме да ми помогне. Зашто нисам погинуо? Зашто колера да ме овако као стоку понизи и смрви? Ноћ. Сутра ћу да умрем. — Дајте ми, докторе, опијума. Жедан сам толико да ми се чини од хладне ћу воде оздравити, али се варам, војник ми доноси с  најлепшег извора воду, а она ми је опора, неукусна, одвратна. Он ми нешто сипа у уста. Ноћ је... Јесте, ноћ је. Арнаути се предали, па нам онда спремили заседу. Ми бежимо, јер бисмо иначе сви изгинули. Ево нас код Дрима! Треба прећи реку, да спасемо живот и да добијемо појачање да сузбијемо и казнимо неверника који је дао лажну бесу. — Уже!... командује официр. Заплива с ужетом један војник. Сече таласе ледене воде, а уже као змија иде за њим и вијуга се. Одједном уже стаде, војник потону. Скочи други војник у реку и заплива. У немој тишини језа је преплављала душе и тела су осећала студен воде која окружује сина неке мајке која се нада и чека. Био је већ близу обале. Све су очи биле напрегнуте, сва су срца престајала да куцају. Одједном он посустаде, диже руку као да даје неки знак и нестаде га. Онда изиђе из редова сам један војник, опаса се ужетом и пође у смрт. Он је снажно махао рукама и изгледало је да се и сама река од његове храбрости загрејала. И он журно исплива на другу обалу. Он је вукао уже и сад су много лакше препливавали други војници... И кад су  сви били на другој обали, плану ватра и пожар обузе цело једно арнаутско село. Огрејте се, смрзнути јунаци!... Ја се трзам... чини ми се да сам ја то пливао по хладној води и да ми је она ушла у кости. О, што не дође једном то сутра, да умрем!... Да умрем усамљен, одвојен од људи, окужен!.. Опсели смо Видин. Бугарска је тражила мир. Примирје је, воде се преговори. Наш официр парламентар са знаком мира сам на коњу прилази опсађеној вароши, да саопшти неке важне поруке. Одједном плотун! Опседнути који су молили за мир плотуном пуцају на једног човека који им доноси можда тај мир! Официр ободе коња и сам Бог зна како га не погоди ни једно зрно... Тај официр сам ја... Ухватише ме и почеше да спремају неке кљеште и справе за мучење. Неки ковачи у оделу бугарских војника хоће да ми врућим гвожђем сагоре очи. Свуда ватра, а мени је зима од страха. Колера ме је опет пробудила из страшнога сна. Зашто ја сањам оно што је било ? И зашто се у то меша и оно што није било? Ја нисам парламентар, ја сам само резервни официр  који се није ни тукао с Бугарима. Ја сам био у позадини. И сад ја сам само човек који болује од колере. Не, ја више нисам човек. — Докторе, убите ме, ја сам псето. — Чекајте још мало. — Док сване? Он ћути. Ја склапам очи... И видим читаву поворку поцепаних војника. Воде нас кроз широка поља покривена високим снегом, толико високим колико је летос зелено и жуто жито било високо. О, зашто газимо, зашто из сна будимо та бела поља под којима спавају свети гробови? Бела снежана поља, бела поља што покривају родитеље сањају беле светле снове о будућности деце. Мир. Ноћ... Као да негде из далека свиће. Не, не свиће; то се она мила осмехује. — „Мањо, а што су ти тако гараве очи?“ — пита је један мој пријатељ. — „Нису; опрала ми нана!“ — и она га погледа осмехом од кога ти се чини да те завијају у кадифу. Заиста свиће. Ја сам се разбудио и кажем: — Докторе, ја нећу да умрем. — Нећете. Ви сте јунак. Повратио вам се пулс.  Кад је свануло, било ми је боље. И за три дана сам оздравио. Колера је као и битка: напада, бесни, млати једно кратко време и онда стане: тада си већ или победилац или побеђен. Чуо сам после да је доктор причао по Београду да ниједан курјак не би издржао овакав напад колере какав сам издржао ја. Ако. Седим напољу у хладовини и гледам преко наше ниске баште у којој зри грожђе на венац својих од детињства познатих планина. Код ногу ми цвета драгољуб и мирише неко горко биље. Наша кујница сва завијена у дивну лозу заруменела се већ од прве јесени. Мала Милена игра се поред мене с лутком коју сам јој ја донео „из рата“. И сунце милује њену малу, паметну црну главицу. Над главом ми се деру врапци који не знају да је сад мир и да ја желим да га данас потпуно уживам. Шушну нешто и на моју полућелаву главу паде са старог нашег платана један сув лист. Зашто сам ја данас меланхоличан? Да није колера оставила у души некога трага? Прво лишће пада, први знаци јесени се јављају и  ако сунце још бљешти и греје. И мом животу прилази јесен. И тај суви лист и други који за њим долазе личе ми на маште и на наде које су се свеже и зелене дизале небу, да после суве падну у моју полуопустелу душу. Јесен долази. Јесен је — умирање. Долази моја мајка и смеши се. Она са седим власима не тужи што је дошла јесен: она се радује што сам дошао ја и што смо ми победиоци. Ево једног суседа. Он хоће кафу и причу о колери. Ја је већ по пети пут причам, А моја мајка, служећи мога пријатеља, окреће се упола мени и са очима пуним скромне, повучене среће и каже ми: — Било ти престало, доктор рече да ћеш да умреш, ти се препаде, срце штрецну, закуца, било се поврати и — остаде жив... — Мајка, на свету нема нежности. — Шта је, мањо? Мала је стала преда ме и осмехује се. Блистају бели зубићи и румене се црвене уснице. И чини ти се да ту негде у близини цветају вишње и да одмах сазревају те вишње. А у очима јој пева једна песма: Не буди тужан. Погледај мене. Ја сам пролеће. Живот је леп,  живот је млад, живот се обнавља. Буди весео. Она не зна шта говоре њене очи и колико је лепа и колико ми је драга и од тога што не зна још је лепша и још ми је дража. Она ме озбиљно пита: да ли можда волим да данас у празник обуче лутки другу хаљину, јер се ова коју сам јој ја купио мало испрљала? — Мајка, оставите се ваших подругљивих шала, па ми помогните да решимо ово важно питање.", "raw_ocr_text": "Врло сиромашан предео. Ниска кућица са старим поплавелим кровом, по коме шетају и   рогуше се голубови. Око куће као зелен појас   обвила се лоза, иза ње тараба, уз тарабу не-   колико високих багремова. Пред кућицом једна   млада јабука и једна стара шљива. Са шљиве   у пролеће падају гусенице, а у лето као дукат   жуте, округле, крупне џанарике које пуцају и   распрскавају се при паду и примамљују суседне   прасиће у двориште које као свака општа кућа   нема браве на капији. Јабука, на чијим се гран-   чицама љуљушкају врапци, нуди око Петрова   дана сеоској деци лепе посластице, а око Ускрса   учитељица као луда по читаве сате седи пред   њом, као да у њој налази поезију целога света,   као да кроз гроздове ситних, етеричних, ми-   рисних, румених ружица понире у море бајака   и на дну његовом налази румене кристалне дво-   рове у којима станује невиђена и нечувена љу-   бав. Десно од капије диже се друга већа кућа   са сводом над степеницама које воде у подрумНЕЗНАНИ ЈУНАЦИ. нз кога се увек мршти помрчина. Баш уз ка-   пијутрепти својим ситним угасито зеленим лиш-   ћем један отменији, друкчији од осталих, ба-   грем, чије гране и мехуне испуштају неку слатку   смолу и на коме преко целог лета падају и брује,   као да се роје, златни облаци неуморних пчела.   У малом дворишту, у позадини неколико висо-   ких струкова кукуруза и неколико оџака кром-   пира у цвету, који личи на неке глупе очице   што непрестано трепћу. Ту се врло радо, као   у пркос старој домаћици, шетају сусетске ко-   кошке и чепркају алеју белога и црнога лука   која изгледа као невино мало зелено језеро ис-   под шумице кукуруза. Код јабуке један вечити   џбун крупног сјајног високог лишћа од рена   даје од монотоније уморном оку, у сва годи-   шња времена лепе зелене боје у свима нијан-   сама редом. Има и мало цвећа које нико не   бере и које су лептири одавно прогласили зз   своју својину. На кућици широм отворена врата и на ча-   ђавом огњинпу, кроз који звижди нека тужна   песма као узалудна чежња за светлошћу и сло-   бодом, гори и дими се ватра и цврче сироза   општинска дрва. Дво;и ногари, два корита и   лве жене, једна варошанка, друга сељанка, стоје-  6 — по читаве часове у истом положају и мичу само   рукама. џ То Лена пере рубље код учитељице. Учите-   љичина мајка јој помаже. И док се сапуњава   вода пенуши и руке у кориту сложно раде да   од прљавога начине чисто, дотле две жене при-   чају и посао им изгледа као забава. А у вече   Лена својој ћерци каже како су се „слатко на-   разговарале\" она и госпа Роса. Учитељичина мајка, стара жена с меким,   рано набораним од невоља, лицем, лепим пла-   вим очима и коврчавом седом косом, воли да   говори и почешће се пожали на своје ћерке: — Сачувај Боже с том децом што су«учила   школе:  једна узела једну књигу, друга другу,   па се загњуриле и ваздан тако гледају, а ја   немам с ким да проговорим. Лена је омалена, чврсто сложена, јака као   човек сељанка са лицем готово класичним коме   смета само један недостатак, о коме уосталом   она сама често говори. „Она ради туђе“  —   тако кажу завидљиве сеоске лењивице. Но   Лена не мари, и не снебива се да се и сама   похвали: — Све што сам могла овим мојим двема   рукама и овим једним оком, ја сам урадила._  ?  _ И док сам ја жива, нико не може да ми се   подсм^хне, а кад умрем, деца ако хоће, нека   чувају, ако неће — ја бар нећу да видим...   Ево и сад сам из вароши донела два вратила,   па ћу један разбој у собу, а један у стају.   Иде брже кад метнем два разбоја. Мало Дара,   мало снаја, а повише ја, па — се тек забели   вратило. Да видиш како је лепо плетиво, алево   и мораво. Кад свршим и крпаре, ја ћу онда   Дари да наградим за сукње. Ноћ дугачка, за-   палимо лампу, Дара шије, а ја ткам, помало   се и поразговарамо, па време пролази, а посао   одмиче. Треба да је удам, двадесета јој година.   Оно и њој се још не иде, а и мени жао, и   помоћ ми она велика, али не могу више да   чекам. Траже је људи. Дај једном, а овако се   само мразим са свима. Мислила сам да поседи   још годину, две, али кад се оно пролетос раз-   болех, ја се зарекох, чим- оздравим да је уда-   јем. Још мало да наспремамо па ако да Бог   на јесен да градимо свадбу. Целог лета спавам   у стаји. Страх ме да не дође неко да украде   дар девојчин. Имам и револвер. Да сам се тога   сетила раније, не би ми украли бачвицу с   вином. — Истина, Лено, ти не знаш ко је то могао— 8 — да буде? — пита варошанка која се .већ на-   викла на село и све је интересује, — Зна се то, ама не смем да кажем. И ја   сам сумњала на њих, а и жена што се заноси   погодила ми. — Која жена? — Има једна у Бискупљу, па сам ишла баш   да видим. — Да није она то чула од некога, Лено? — Како чула, Бог стобом, госпа Росо! Лежи   жена као мртва и жмури. И не питам ја њу   ништа, него само помиришем струк босиљка   и помислим оно што хоћу да питам и онда   дам њој да помирише. И она све зна и одго-   вара као да гледа: „Гле, кућа с црвеним новим   црепом (а баш скоро смо покрили кров —   прокисавао), домаћина нема, умро, а син му   у воденици. А у магази штета:  украли бачву   и вино. Два брата мајстора, па издали некоме   газди... комшији.\" И Лена спушта глас и казује име тога газде,   а госпа Роса је слуша и хтела би да се по-   каже образована жена и да не верује, а опет   је нешто силно вуче да верује. — Знам и браћу, знам и газду, али морам   да ћутим — уздише Лена. — Кога да тужим-  9 - и од кфга да тражим правду? Ја и да му   уђем у кућу и да познам бачву, чак и да ми   је врати суд, опет никакве користи: хоће   да ме запали за инат, па ћу да изгорим   као миш. — Проклети да су, зар баш од тебе на-   ђоше да узму! — Зар они имају душу? Од мене им нај-   лакше: Дина умро. Божа није ту, саме жене,   и ако залаје псето, не сме ни једна да изиђе...   Једила сам се да прецркнем, па ми Дара каже:   „Јао, мати, ти да умреш за бачву, а шта ћу   ја без тебе? Нека је носи ђаво, а ми да ра-   димо наш посао и да живимо као и досад.“ — Право каже девојка. Лена се осмехне и почне веселије: — Поручила сам јој у вароши јелек, а до-   рамку још јесенас уградила. Само неколико   сукања још да јој изаткам, па све готово. Њ у   да удам и Божу да доведем у село, па да ми се смири душа. Тако Лена прави планове и очекује јесен   да свога Божу доведе за школског послужи   теља. Али дође јесен и донесе рат и одоше   гви синови из свих села, из близа и из далека.   Разбише се наде,—  1 0  — И место да дође светао и топао мир у душу   сироте жене, појави се из помрчине страшан   баук. И ниједно срце не остаде поштеђено од   страха. Сви се згрчили и ћуте и осећају стра-   шило које као да пипајући кроз мрак иде к   њима и нико не зна кога ће мимоићи, кога ће   дочепати својом леденом руком .. Стрепња, дрхтање. Ноћ у дану. Пакао   у ноћи. О, страшни дани код нас — ти велики   дани тамо! Лена је трговачка ћерка. Зову је Цинцарка   и Гркиња, јер јој је отац дошао из Старе   Србије. Његова је трговина већ много била   пошла уназад кад је њу удавао. И стога, а и   да би сину оставио много више, готово све   им &е, он ју је дао за сиромашног и мирног   човека који је био слабодушан и почешће до-   лазио пијан кући. Једила се Лена упочетку и   свађала, а после дигла руке и узела сав посао   на себе. Прала, ткалз, орала, копала, хранила   целу кућу, па и мужу давала новаца да пије.   Није био никакав човек, али је опет умео да   буде господар у кући и да заповеда. А већ   жена је створена да слуша.-  1 1 - — 12 —— 13 - Кад су деца одрасла и почела да јој по-   мажу, наиђе однекуд несрећа и заседе у њи-   ховој ниској и тесној кући. Прво јој најмлађа   ћерка падне у бунар. Има по селу пуно таквих   бунара:  само ископана рупа, нити озидана   доле, нити ограђена горе. Вежу ужетом ведро,   па извлаче воду. Дете се оклизнуло и пало.   Извадили је, није се удавила, али се угрувала   и уплашила. Хтела Лена да је води доктору,   али Дина није дао волове, требали му, а и да   се не троши кад већ у селу има баба што баје   од страха.То се, казао је он, Драгица само на-   плашила, оздравиће она. А ако Бог баш хоће да   је узме, доктор не може да помогне. Бајали ида-   вали јој некакве лекове у ракији, али није по-   могло. Сушиласе,полагано и умрла. Кажу нешто   се прекинуло у њој кад је пала. Сахранили је,   а прежалили готово још пре иего што је у % 1рла. Није прошло ни пола године, а Лени умре   и друга ћерка, здрава, снажна, већа него мати.   Копала, копала, па јој дошло да мало поспава.   Заспала ознојена на влажној земљи и кад се   разбудила — грозница. Грозница за грозницом,   па умре за неколико недеља. Ретка раденица. Много су је жалили: она   умрла, а толике изказе живе и ништа не раде.Сад је већ цело село причало да из њене   куће мора и неко трећи да умре. И — умро   је Дина те исте године у зиму. Боловао и тра-   жио да га возе доктору. Прегледао га доктор   и пио је лекове, и опет је умро. Зацрнила се Ленина кућа, али се она није   дала злу. Ону једину ћерку из куће (најстарија   је већ била удата у другом селу) послала је у   варош да изучи шивење. И док је Божа, је-   динац син, служио у воденици, дотле је она   сама са снајом радила све послове, и њиву и   виноград, и издржала две мучне године, за које   је Дара изучила занат. Купила машину на от-   плату, па шила сељанкама рекле и хаљине. И   за неколико година отплатила машину и нани-   зала себи дукате на врат. Видели то људи и   почели Лени да завиде, а ко има сина за же-   нидбу, постао је љубазан према њој. Касаии-   нова жена јој казала: „Ми живимо лепо, као   варошанке\". И Лена је знала да би она хтела   Дару за девера да узме, али се чинила неве-   шта, јер се бојала да одбије отворено. Један   старац чак толико се заборавио, па у колу пи-   тао Дару хоће ли да буде његова снаја, а она   му одговорила: „Јао мене, зар ја немам мајку   и брата? Што мене питаш?* Волела је Лена своју паметну ћерку и по-   носила се њоме, али је њу срце болело за си-   ном Божом кога је била увек жељна и који је   само суботом у вече долазио из суседног села.   Понекад само дотрчи преко дана на који часак   кад га газда пошаље послом. И гледала ње-   гове мирне плаве очи у очима своје врашке   мале унуке која је већ много знала и по па-   мети на бабу личила, а по лицу била исти отац.   И још више него што је желела да уда добро   Дару, желела је да доведе у село свога бледог,   мирног, болешљивог Божу, који је већ издржао   једну операцију. И ови кметови који и пан-   дура и служитеља постављају по партијама, а   не по вредноћи, смиловали су се и обећали јој. Она мислила да га доведе, а рат га одвео   далеко, далеко — чак у њену очевину. Узнемирила се жена. Више не граби да ради,   него мало, мало, па трчи до учитељице да чита   новине. Лена је писмена, и учитељичина мајка   је, дабогме, писмена, само не видидобро. Учи-   тељица и њена сестра не маре баш што Лена   често долази. Заудара им њен кожух и не могу   да трпе њен дах који мирише на бели лук,   Чим виде кроз прозор да пролази Лена, оне   наговарају мајку да изађе и да је одведе у-  14 — кујну. И тамо се уз..кафу две жене забављају.   Прво причају, па онда узму новине и седну уз   прозор. Једна измиче новине и кроз наочари   издалека чита, друга их приближује своме јед-   ном здравом оку и обе мичући уснама нечујно   шапућу невине речи које значе покољ, крв,   умирање. И после једна другој препричавају   шта су прочитале. Један старацпрошао,па кроз прозор запитао:   „Ама, бабо, да ли ви то истина читате или се   шалите?\" Дани све озбиљнији. ПослеКумановске битке   Лена премрла од страха, бежи од куће, тражи   да се завара, и, као да се откупи што долази   тако често, почела да доноси по стакло ши-   лера или погачу. Учитељица се љути и кад   пође, да јој шећера или хлеба за унучиће. А   ако се нађе понека кутијица или крпица за   лутку, онда Лена готово заборавља мало свога   Божу, причајући о малој Љубици која је пи-   тала: „А зашто мајко, госпођице имају пуно   кошуља, а ми само по две? А зашто без ру-   кава? А зашто они имају три собе, а ми само   једну? А зашто и ми немамо шећера?\" — Паметно ти унуче — каже учите-   љица.-  15 — —  16 — -  17 - А Лена онда вади из душе тајне будућно-   сти: како ће да одведе дете у варош, да узме   негде сопче, да пере и да тка, па малу Љу-   бицу да школује. — „Да се отимамо од зла:   Дара изучила шивење, а Љубица нека буде   учитељица, па нека гледају за њом ове ма-   салнице. Колико пута сам казала: бог да про-   сти мога оца што ме дао у школу, те знам   бар да читам и да пишем. И учитељица која часком дође у кујну за-   држава се дуже и радознало посматра кад   наиђе на Лену која сама пише писмо своме   Божи. Затим долази и њена сестра и стане да   запиткује Лену. И заинтересује се и заборави   да се врати у собу, где је чека књига. Она је   успела да изазове Лену да јој овако редом   исприча свој живот: — Мој отац је из велике задруге, у којој   је било око четрдесет душа. Први пут се оже-   нио још кад је моја мајка била готово девој-   чица. Жена му је била од турске сорте и жи-   вео је врло рђаво с њом. Увек га је грдила.   Ништа јој не чини, ћути, а она, чим он дође   из поља, започиње свађу, не пази шта говори.   Њега срамота од људи. Неки му рекли: удри,   па ће да се опамети. Почео он да бије. а оцасе брани: он њу бије, она њега, жена, човека,   газду. И не ћути, него грди, виче. Брука. Је-   даред он дошао с неким виђеним људима, а   она пред њега истрчала: „Идеш, куче једно“...   Он ти плане, па дохвати пушку. — Хоћу да је   убијем, дозлогрдило ми. Његов отац га ухвати   за руке и стане да га преклиње, а и њу да   утишава. Јер она грди и изазива непрестано.   Каже јој: — Ти ћеш да га натераш да се   огреши, да те убије. — Ако — каже она — ја то и   хоћу, букагије да носи на ногама догод је жив. И тако из дана у дан, из године у годину,   све црње и горе. Напослетку му његов отац   сам каже: „Одели се ти и отвори дућан, а   она како хоће, нека остане код нас с децом   или нека иде својима\". Мој отац пристане, али   стричеви не даду паре. Мука. Онда ти мој   отац оде код моје бабе, мајке моје мајке. А   баба била богата. Моја мајка је већ тада била   удовица. Имала једно дете, па јој и.оноумрло.   И седела код матере. А њена мати, моја баба,   била моме деди, очевом оцу, посестрима. Узели   Бога и Светога Јована и сматрали се као ро-   ђени брат и сестра. Мој отац каже моме деди да ће паре да   иште од тетке — тако је звао моју бабу — — 18 - - -  19 ... и одели се. Знао је лепо да ради злато. Жена   пакосна и двоје деце остану код деде, а он   отвори једно дућанче. Моја мати ишла сваког јутра и вечера на   воду, па пролазила поред његовог дућана.   Једног дана она му лепо назове Бога, а он   је заустави: — Софка, кажи тетки да ћу да дођем ве-   черас, имам нешто да се разговарам с њом. — Добро — и моја мати дође кући и ис-   прича баби. — Куче једно — каже моја' баба — си-   гурно ће тражи паре. Да му дам, Софке. При-   чао ми браца да не може да живи у кућу сас   ону турску несрећу. Нека ради, па ће ми врати.   Братово ми дете, Софке, да му дам. У вече чује да неко долази и викне моју матер: — Упали, Софке, фитиљ, ево иде Арса, да   си види да се препне уз мердиване. Кућа била на чардак, пело се уз степенице   — објашњава Лена. Моја- мати му присветли и он уђе. Разго-   варао с бабом, — послужила га моја мати   слатким и кафом, — па се тек диже: — Да идем ја, доцкан је, да ме не види неки Турчин,— Е, казуј, сине, зашто си дошао? — поче   прва баба. Тако и тако. И мој отац јој све исприча   и каже: Да ми даш, тетко, пара да отворим   радњу. — Ао, куче једно. зато ли си дошаја ноћас,   да араш. Да ти дам. Иди, Софке, донеси оно   начето ћупче. Софка донесе. Баба намести мало боље   фиранге, и отвори ћупче. Све сами наполеони. — Колико да ти дам? — Дај ми сто наполеона. Она му да и благослови га, и испрати га.   И моја мати му опет присветли да сиђе. Почео он радњу, ама му се не мили. Сам,   па она жена ту .близу, чује како га грди, нема   мира. Намисли ти он да пређе у Србију. И   каже то своме оцу. Али није имао доста пара.   Него опет једног јутра заустави Софку и каже   јој да ће довече да дође с тетком да раз-   говара. — А, рзус један, — узвикнула је стара кад   је чула — Он хоће да пређе у Стару Србију   (тамо зову нашу Србију Стара Србија), при-   чао ми браца, па сигурно хоће још пара да   иште. Софка је саветује да не д2 Јвише. Прво,   што неће да јој врати кад оде у Србију, а   после, хоће да чују Турци да баба има, па ће   да дођу и однесу све. Причала ми после мати да је баба имала   три пуна ћупчета злата. Ништа, дође он. Вила се моја баба, вила,   па му каже: — Хоћу да ти дам још само двадесет на-   полеона. 'Греба си и мени. Стара сам. Научила   сам на кафу и на ракију сваки дан, а и да   поједем лепо, и да се обучем топло. Мој отац иште више, она не да, те на по-   слетку ипак му да још педесет наполеона. Оде он да се спрема за пут. Али сутрадан   одмах опет зовне моју мајку и каже јој: — Софка, хајде са мном у Србију, да бу-   деш моја жена. Она се уплаши, па побегне, а ништа му не   одговори. Дође кући, стане да плаче и исприча   баби, а баба каже: — Кажи ти њему да сте ви брат и сестра   и да је грехота то што он говори. Моја мати прође сутрадан поред њега и   не назове му Бога. Срамота, грехота, ако, она   му не назове Бога. А он тек стаде пред њу.-  2 0  — — Стој!  Илн ћеш са мном у Србију, или   ћеш да будеш мртва. Нећу ја да те убијем,   два ћу Турчина да потплатим, па ће те пре-   сретну и убију. Иди кући и кажи матери. Раз-   мислите. Моја мати удари у плач и каже му да је   баба рекла како је то грехота, јер су они брат   и сестра. А он њ ој: — Твоја се мати с мојим оцем посестри-   мила, а ја с тобом нисам. Него чула си: или   моја жена, или мртва. Бирај. Шта је она сирота исплакала то само баба   зна. Она јој одлучно једног дана рече: — Лепо, кажи му: ако је на силу онда   морам. И мајка ће ми остане сама, и проклет-   сво ће ме бије. Јер, ћерко, ако имаш с њим   деце, тешко њима. Тако и било — уздише Лена — :  ја од три   године остала фалична у обадва ока, а мој   брат Јеша истерао ножем око кад је био мали,   па и он био ћорав. И целог века ме терала   несрећа. Е, грехота велика — прекршили Бога   л Светога Јована. — Па како, Лено, ти сад видиш на једно   жо? — пита учитељица којој више не заудара   ш кошух, ни бели лукац. -  22 - -  23 — — Е, па то ми око доктор из Параћина   оперисао. Дао му мој отац 20 дуката. С јед-   нога ми скинуо ово бело што се нахватало   после богиња, а за друго казао доцније док   сазри, па ће само мало да се смакие. Ја по-   мало назирем и на њега, али неће да се скине   навлака. Казао ми да се чувам од ватре. Како   могу да се чувам кад готово све поред ватре   и радим. Него кад перем и не мари много,   ама жетве мене сурнисаше. Кад упали у пољу   жега, ја жањем, а ватра удари у главу и у   очи — да ослепим. Како да ми прође? Учитељичина сестра је нестрпљиво потсети   где је стала. Она настави: — Моја мати није зише хтела да иде на   воду, а баба је натерала. Казала јој да мора   да трпи све што је снађе, да он не учини још   већи грех, јер какав је луд, може заиста да   је убије. Пође моја мати на воду, а он пред дућа-   ном чека. Спремио се, и коња опремио. Зграби   је за рамена, па на коња.па потерај. Он није   знао да је она већ готово пристала, него ми-   слио да је отме. Кад су прошли поред реке, а тамо под   врбама жене перу рубље. Он им весело на-зове Бога и викне: Збогом! Оне зачуђене само   стадоше на рубље да га вода не однесе (тамо   се, знаш, ногама пере) и повикаше: „Оде Арса   у Србију! Ама која је оно жена с њим? Као   да је Софка баба Марина'1 ... Ту, међу праљама   била и његова жена. Она се развика низ до-   лину: — „О, Арсо, стани да ти кажем нешто!“   А он само одмахну руком:  А, беше ти!  Одох   ја у Србију!... И изгуби се у прашини. Тако је дошао   овде у село, отворио механу и дућан. Прво   сам се нашла ја. Па још мала добијем богиње   и останем фалична. После се роди Јеша, па и   он исгера око. — А зар је он смео, Лено, да се венча   кад је тамо оставио живу жену? — пита је   госпођица. — Он није никоме ни казивао док се није   венчао, а после казао поп-Томи. А попа каже:   „Велики си грех учинио, да-бог-да да ти не   испаштају деца.\" После се нађе и Цвета, моја   најмлађа сестра, а мати ми затим убрзо умре,   од богиња, од шарлаха, не знам ни ја, била   сам мала. Кад јој је мој огац дао парасгос, он питао   попа шта сад да ради, да ли да се жени Неки људи му нуде једну варошанку, а и у   селу има једна добра удовица. А попа му од-   говорио: к— Ти си се огрешио један пут, па сад кад   би могао то да поправиш, добро би било. Ја   ти саветујем дз пишеш оној твојој жени у   Старој Србији ако хоће она да дође. Ако неће,   ти се онда жени. Мој ти отац на несрећу по-   слуша и пише, а она одговори да хоће. И   дође. Отац нам каже да је зовемо мајка и да је   слушамо. Пољубисмо ми њу у руку и назо-   вемо је тако, а она нама: „Кучетиште, несам   ви мајка и да не да Бог“. Боже, што сам од ње испатила то нема у   свету. Да ти причам, да ми не верујеш. Мој отац је ретко кад седео у селу. Она   у кафани и у дућану с момцима а он по се-   лима и вашарима куповао џелеп и водио трго-   вину. А ми сирочићи останемо с њом. Ја љу-   љам Цвету, а Јеша се игра. А она се намр-   штила, натакла шамију преко очију, па зири   на нас из помрчине као страшило. Ми смо имали хаљинице од беле вуне, и   сламне шешире и беле чарапе, и лепе ципеле.   То је стајало у једном високом сандуку и— 24 — облачили смо се само у празнике. Ми и по-   пини кад пођемо у цркву, да те милина да   гледаш. Кад је отац први пут после њеног до-   ласка отишао у варош, она, несрећа, све то   покупила, наложила ватру на огњишту и ба-   цила у ватру. Ја станем да запевам, а она ми   подвикну да ће тако и мене да изгори само   ако писнем. Боже, смрди оно изгорело одело,   цео сокак се загушио. Жене пролазе, па се   чуде и крсте. Цвета заспала у колевци, а мој   Јеша се окачио о вратнице, па се љуља и пева.   А ја мислим како они још ништа не знају, и   бринем како она сме то да уради. Приђем   Јеши и кажем: — А што певаш, Јешо, кад нам мама све   лепе хаљине изгорела? — А је ли и шешире и ципеле? — Све. — И оне плаве машне? — И њих. — Јао, ала ће њу отац да бије! — Немој ти, Јешо, њему ништа да гово-   риш кад дође. Ако чује да је изгорела, он ће   да је убије. И Јеша послушао и нисмо казали. Кад у   прву недељу отац каже:-  25 - — Хајде сад мама да вас окупа, па да се   обучете, да вас види у лепим хаљинама. — У отрову ћу да их купам. Нису моја   деца, ђаволова — сикће она. Мој отац викну, али се брзо ућута, па узе   он сам корито и окупа нас. Обуче нам кошу-   љице, па отвори сандук. Ја сам премрла од   страха, а она ништа. — Где је?.. — само то је запита. А она руком показа огњиште. Јао, кад ти је шчепа мој отац, па је стеже   међу колена, па осу да бије. Викну момке да   му донесу ожег, па њим удри где дохвати. А   она не моли, него грди и приклиње, а он још   јаче, док не паде од боја. Ја кукам, Јеша   вришти, а мој отац побледео као дуња, па се   само тресе. Скупише се жене, дигоше је, па   су је запајале ракијом да се освести. И ништа   јој није било. Довела и једну велику ћерку отуда. Звала   се Јана. Ја је слушам, доносим јој воду, чешаљ,   све радим што хоће, само да јој се умилим.   Она нас није грдила, али није нас ни волела.   Ишла је за матером. Њих две једу бели хлеб   из вароши, а за нас меси проју. Мој отац на-   после-тку вели: проја, проја, само да нису-  26  — гладни. А она онда, кад он изјатра оде, целу   проју баци псима, а ми као просјачићи од по-   падије и по комшилуку добијамо по парче   хлеба. Понеки пут је и мнр. Она и ћерка напију   се ракије из малих бурића — волеле ону нај-   јачу — па спавају. Дванаест бачва мој отац   имао, које за вино, које за ракију. Вино нису   волеле, већ ракију, па натрпају из дућана жу-   тог и црног шећера. Понекад се и њих две   посвађају, па се почупају и побију. Имала она неки ножић, донела га из Тур-   ске, није већи од педља, ама танак, шиљаст   и оштар као змија. Једног дана видим ја у   Јеше тај ножић. — Црни Јешо, како си смео да узмеш   мамин н ож ! — То је она мени дала, да закољем тебе.   Каже кад заспиш да те закољем, па да те метнем   у овај џак, а она ће да те однесе под ћуприју. Ја ударим у кукњавут  а Јеша се загрлио за   мене, па и он плаче. Оцу нисам смела да кажем, само сам ка-   зала нана-попадији. Она ме жали, али да ми   помогне не може. Црно ми моје детињетво   било.-  27 — 28 --  29 — Отерамо џелеп у поље. Јеша плаче, па се   и ућута, заигра се дете. Око мене никога нема,   широка утрина пуна траве, греје сунце, свиње   ришкају, а мени се чини да никога на свету   нема ко мари за мене. Дам срцу на вољу, па   станем да кукам и да набрајам. Прошао један човек, па ме упитао: — Што кукаш, девојчице, ко ти је умро? — Умрла ми је мати. Једног дана Јеша заспао гладан на трави.   Од плача му низ образе стоје мрље од суза.   Ја га гледам, па запевам као да сам на гробљу,   као да је, сачувај Боже, он умро. Кад погледам   низ поље, иде мој отац. Ја се одмах ућутим.   Он ме узе за руке. — А што плачеш, Лено? — Плачем, тато, тешко ми... Он скиде бошчицу и простре је на земљу,   па седе. Није он никад седао доле. Узе Јешу   на крило, а мене посади до себе, па стаде да   нас милује. — Је ли истина да ти кукаш овде по ваз-   дан у пољу? — Истина је. — Је ли истина _  да она проју баци псима,   а ви гладујете?— Неки пут нам и да да једемо, а неки   пут добијемо од нана-попадије. — Моја деца, трговачка деца, да просе од   другог1 — и он се заплака... — Не просимо, тато, не просимо! — ви-   кала сам ја и сузе су ми јуриле низ лице и ја   сам му љубила руку. — Ћути, Лено, доста! А је ли истина да   је дала Јеши нож да те закоље? — Јао, тато!... — Јесте, јесте! — каже Јеша. — Проклет да је поп Тома што ме наведе   да доведем несрећу у кућу. Дошла да се освети.   То је божја казна. Лено, ја ти ништа не могу,   али ти немој да кријеш ништа од твога тате.   Све да ми кажеш, па ћу да бијем, или да је   опаметим, или да је убијем. Ништа њој батине нису помагале. Тако ми   јела душу осам година. Чудио се свет. Напо-   слетку ухвати неку болест и умре. Да ли је она   ракија изгоре или је Бог казни, не знам. Му-   чила се дуго. Нана попадија и жене ме наго-   вориле да је не опростим, нека се мучи. Кад   јој би баш зло, мој отац каже: ' — ЗовниШену да ти опрости, да ти лакне- 30 -— 31 — — А шта да ми опрости, шта сам јој ра-   дила? — љути се она, а једва говори. А мој отац каже мени: — Лено, хајде, сине, опрости мајку, да лакше   умре. Много ти зла учинила, опрости јој ако   можеш — Ништа ја не знам, тато, како се то пра-   шта — кажем ја. — Опрости је ти. Он ме посла у дућан да донесем велику   воштану свећу. Жене узеше и рекоше да се   склоним. Ујутру је већ лежала на асталу у великој   соби, у коју нас никад није пуштала. Лепота   у Бога: соба пуна ћилимова, орман, столице,   кревети. (Све је то сад код моје снаје, Јешине   удовице.) Соба замрачена, мирише метвица,   мирише тамњан и босиљак, а она лежи у саи-   дуку: очи склопила, брада јој се подвила, жута   као смиље из дућана што су јој метнули у   прекрштене руке и као воштане свеће што јој   горе више главе. Ћути. Мртва. И нико не кука,   само Јана плаче. И ја знам да сад немам шта   да се бојим од ње, а опет се бојим што је   мртва... А кроз годину дана ухвати и Јана   болест, па оде за матером.— Да нисте после ви њу злостављали? —*   упита учитељица. — О, да не да Бог! Кад је дошла моја   мајка из вароши, живели смо лепо и мирно   како нисам ни знала да може да се живи. Сед-   немо сви за астал, и Јана с нама, па ручамо   шта је дао Бог. Него тако дошао јој дан. — Каква ти је то мајка сад опет? — Па мој се отац после опет оженио. Узео   из вароши нана-попадијину сестру. Она била   добра као добар дан. То што сам с њом про-   живела једино ми било слатко. После и она   умрла, а мене удадоше. — А што ти не нађе отац бољега човека? — Па и Дина је био добар, није никада   осуђиван, миран, није се ни с ким карао. Па   и ја сам хтела. Бојала сам се од свађе. Нисам   знала да ће он да се пропије. Није ми ни   било много рђаво. Нисам имала свекрву, сама   сам била газдарица. Једила сам се упочетку и   саветовала га, а кзд ми се нађе Божа, ја га   оставих нека ради шта хоће. Окретох се де-   тету. А што је мој Божа био добар и миран,   ама никад да се заплаче. Јао, гешко мени, ја   се распричала, а где ли је он сад! Можда је   гладан, можда је рањен, можда је мртав!... Неколико дана после славне и страшнб   битке код Битоља доби Лена кратко извешће   од Боже да је здрав. Прегазила велико блато   и дошла да се похвали учитељици и њенима.   Како су људи неосетљиви:  учитељица као да се   не радује Лениној радости. А Божа после Кума-   нова издржао и битољску борбу и остао здрав. И враћа се Лена по блату и киши кући,   да се сама са својим рођенима радује. Пљу-   шти киша, нема већ где да стаје, да потрули   семе у земљи, да побуђају сокови у пупољку.   Над ниским селом насуморило се небо као да   хоће да га потопи и као да се љути што му   се оно ипак опире и ако су му кућице тако   ниске и ако су му шумарци тако бедни. Не-   ћеш, кишо, жилаво је наше село! — као да   му пркоси Лена која чврсто корача по мучном   путу и не осећа да су јој ноге у опанцима   мокре, и не чује кишу и не види небо: њој   се цео свет поделио на двоје и она само је-   дно жели: да састави те две удаљене поло-   вине. А дотле учитељица са зебњом шапуће   сестри да је писмо писано пре битољске битке.   Радује се Лена, а њен Божа можда лежи пре-   трпан с осталим српским синовима који се сад   већ зову лешевима...-  32  — Не, хвала Богу, остао је Божа жив и после   Битоља и редовно слао писма својој мајци. А   кад је настало примирје, смирила се и она. А   кад се одужили преговори, спопало је очајно   нестрпљење. Једног дана дође учитељици сва   пребледела. — Шта је, Лено, да није болестан? —   уплаши се госпа Роса. — Да не да Бог!.. Него има нека друга   невоља. Преотела ми снаја, братова жена,   њиву, поорала и посејала жито. Прети да ће   и виноград да ми узме. Каже то је њено све-   крвство. Нашла тапије које сведоче да је то   мој отац, њен свекар, купио од некога Јове   Марковога. Знам и ја да је купио, али он је   ту њиву и још једну малу и виноград дао   мени у мираз без икаквих тапија. Питај го-   спођицу, молим те, да ли она то заиста може   да ми узме. Госпођица се не разуме у томе. Она се   врло боји за Лену. Јер цело село зна да је та   Живана опака жена која краде по виногра-   дима врљике, а кокошка кад уђе у њену ав-   лију, више не изиђе. Зна се да она лети спава   у винограду у колиби да чува своје и да   краде туђе, зна се и да јој долази један газда-  33  - 2 -  35 —-  34 -  I■ који јој је дао ниску дуката, њој старој, ружној   и ако има жену, и ћерку на удају, и унучиће   од сина у школи. И њен је син у рату. И она   се користи док су деца на бојном пољу, да   отме од заове њиву. Она је те тапије још раније   нашла и говорила сину да узме земљу натраг,   јер то је његово, а он није хтео, и одговарао   се: „Не смем. Божа би ме убио. И зар ми 1   мало имамо?\" И она се зато непрестано сва-   ђала с њим. Питала Лена адвоката, а он јој рекао да   се прави невешта, да преоре њиву и да по-   сеје кукуруз. Питала и кметове и старе људе   и они јој сви казали да је њива њена кад јој   је отац дао у мираз и кад је већ тридесет   година била њена. Охрабрила се мало Лена,   али јој је срце било озлојеђено и једва је че-   кала да се утврди тај мир који се толико оду-   говлачи и да дођу деца кући, да јој Божа   буде заштита и потпора и да јој братанац,   син њенога Јеше кога је волела много, по-   тврди њено право и одврати своју матер од   лудости. И у томе надању да јој неће бити отет   деци хлеб из уста, чу удар страшнога грома: опет рат, рат с Бугарима, братски, крпан,ужасаи. И сва се срца узбунише и очајзње   завлада светом. А Божа се ућутао, па ни једно писмо више   не шаље. Да ли не добија, да*ли није ни пи-   сао, да ли нема ко ни да га пише?.. Лена не плаче више. Она само гледа у да-   љину и чудно, мртвачки страшно изгледа њено   бело угашено око, и очајно тужно изгледа   њено друго, живо око. Она крши руке и   говори: — Само да ми се врати, макар без руке,   без ноге, без обе руке, само нека дође, да је   ту, да га гледам. Ја ћу да га храним, ја ћу   кашику у уста да му мећем. Школски служитељ Миринко чује то, па јој   каже: — А шта ће ти сакат? Кад не може да   ради, боље да није жив. — Ја могу да радим за њега! Истина и ја   више волим да умрем, него да изгубим руку,   па да не могу да радим. Али он је друго, он   нека се врати, да га гледам, жељна сам га.   Никад ми није ни био код куће, Учитељица бледи од страха и замишља како   он стоји као стуб без руку, а мати га дво-   струко храни... храни, И задржава сузе учи- 2* * -  36 - — 37 - тељица и храбро говори Лени да је сад немо-   гућно војницима да пишу кући и да ће се   њен Божа вратити жив и здрав. — А мождачсам могла да га ослободим. Он је болестан. Да сам узела уверење од до-   ктора који му је вадио жљезде. Него ми ре-   коше људи да то на врату ништа није, кад   су њему здраве руке и ноге. .  , Сврши се школска година и учитељица са   својима оде у бању, а Лена остаде и без те   утехе и новина. Како је пожњела жито, како   је издржала те страшне дугачке летње дане   и те вруће ноћи пуне слутња, како није пре-   свисла, како јој није побелело и оно друго г   око — и сама се диви. Напослетку сврши се рат, а од Боже још   никаквог гласа. Али дође неки други глас.   ЈБубисав, њен братанац се разболео од тифуса   и лежи у Нишкој болници. То јој је казала   његова млада, која је кришом дошла да се   исплаче, јер је поред све невоље и свекрва   према њој постала свирепа. Остала Љубисављева млада с женским де-   тенцетом на рукама, ца плаче и да чека, да стра-   хује и да се нада, а мати спремила торбу и по-   шла да тражи сина. Никад она није путовала.Сама. Не зна где се мењају возови. Пита са   страхом и с неповерењем туђе људе који )е   окружују, а они је с љубављу и саучешћем   упућују. Напослетку стиже у Ниш. По непо-   знатој лепој и за њу великој вароши корача   с торбом на леђима висока жилава сељанка и   њене пакосне очи имају сасвим други молбени   израз и гласом који дршће и иза кога при-   тиска суза она пита где је болница. Ззмишља:   он лежи, није опаено, а и ако је опасно, она   ће га спасти. Понела је много новаца, неће   бити као досад тврдица, нека доброта ушла   јој у душу, даће докторима, дзће свима који   га негују, донела је преобуке, платна, купиће   му понуда, оздравиће он и одвешће га кући.   И пољубиће унуче, и загрлиће снају и поми-   риће се с Леном, и никад више неће зажелети   њену њиву и виноград, и живеће и њена деца   и она одсад мирно и срећно. Ах, ево болнице!... Она улази. Пуштају је. Она иде кроз собе,   од постеље, до постеље, тражи очима, лута   погледом, моли: „Децо, кажите где је мој   син?“  Питају је за његово презиме и један   младић рече да је он у соби број 8. Она   одлази тамо и тражи од једног до другог.   Нема га. Да се није променио у лицу? Зове — 38 --  39 - га: Љубо, сиие, где си? Нема одговора. Једва напослетку при1)е јој један голобрад   момчи }1 и запита кога тражи. Она рече. Он   узе једну хартију и заглада се у њу. Руке су   му дрхтале и хартија је у њима треперила.   Сељанка је стојала као да је на смрт осу-   ђена и није смела ништа да пита, а неколико   пари грозничаВих очију које нису знале да ће   скоро да се угасе управљале су на њу своју   последњу ватру пуну бола и сажаљења. Младић пусти руку с хартијом доле и по-   гледа је за тренут, али не смеде у очи, и рече:   — Љубисав Тодоровић.. редов... Он је... ире пет дана... умро... Она се затресе, само се крете, блесаво по-   гледа редом у све оне очи које су изгледале   као последњи жарићи на црном угашеном   огњишту и изиђе. Сутра дан вратила се у своју празну кућу, која се никад неће напунити, којој је мушка   лоза изумрла, којој је славска свећа угашена. И   била је страшна и велика у своме болу без саучешћа... Лена је све то сазнала. Дете њеног брата...   А од Боже ни сад нема гласа. Тифус, колерз,   ране, ропство, смрт — колико много здруже-них авети! Зар њу ниједна да не дочепа, зар   нерсећа њу да мимоиђе, њу, чији је отац пре- кршио Бога и Светога Јована и оженио се   сестром?... Десио се још један догађај у селу. Умрла   Жика-Циган&а, весела, вредна Жика Циганка,   коју је требао велики сликар да овековечи:   с очима крупним, црним и сјајним као пре-   зрела шљива, с погледом у исто време и па-   метним и веселим и луцкастим, с необично   црним живим лицем, с белим као шећер зу-   бима, с великим црвеним устима која се увек   , смеју и никад не упусте кратку чађаву лулу   из које иде дим и мирис на трафику, с по-   везачом на црној коси која није хтела никад   да оседи и с кикама састављеним испод браде   на грудима, и с мерџанима на своме педесе-   тогодишњем врату, и с рукама с прстеном   који чува да се не прими клетва коју мати у (љутњи баци на своју децу, с рукама црним и   храпавим, које су много кућа окречиле, много   прљавштине опрале, много кукуруза окопале,   и које су очувале младу Циганку Вану и срп-   ског војника Драгу. Била у вароши, прала у болници патосе,   па после подне отишла једној виђеној госпођи код које је обично радила и коју је волела   нециганском несебичном љубављу. Дошла у   авлију, па стала да се окреће, да игра: — Госпа Босо, кроз три дана ће да дође   мој Драга, мој јединац!... Ах, као да све мајке имају с^мо по једног   сина! Не, госпођа која је гледала како се Ци-   ганка радује имала је тројицу у рату. Она јој   озбиљно рече: — Немој, Жико, да се радујеш унапред.   Него ја теби нешто друго да кажем: пре-   ноћи код мене, па сутра и прекосутра да опе-   ремо веш. — Право кажеш, моја госпоја. Ко зна шта   још може да буде. Јао, ваљда неће сад још с   неким да се бију?.. Опрала Жика рубље и отишла кући, да   слави славу и да чека Драгу. Јела куван ку-   куруз и разболела се. Њени се уплашили и   одвезли је доктору. Њена госпођа чула, ку-   пила чаја и рума и других понуда и пре, него   што пође у село, свратила у болницу, да пита   доктора како треба да се лечи. — Не шалите се да идете — одговорио је   он. — Она је врло опасно болесна и болест   је сумњива,—  40  — — Колера ? — Или колерина. Није одређено. Али је   врло рђаво. Неће остати. Још истог је дана умрла. Попила је кашику медицине и у колима јој   било боље и смејала се: „Нећу ја још да умрем.   Још ћу ја кошуље да перем, и унуче да купам,   и Драгу да гледам\". Умрла је кад су је скидали с кола. Напослетку заиста долази војска у варош. Свечан, радостан дочек. Сви прозори оки-   ћени тробојкама, ћилимима и живим лицима,   све улице где ће јунаци да прођу пуне света   и цвећа. Гурање, тихо и весело, уздаси лаки,   осмеси искрени, мирис цвећа пун тајне. Пред   болницом пуно госпођа. Сви рањеници који   могу да устану поређали се по прозорима, ра-   дознали да виде како се срећни другови славно   враћају. Ево долазе. Девојке у белом оделу бацају   цвеће. Чује се клицање: Живели!.. Слава!..   Уморна, запуштена, космата лица смеше се   сунцу и љубави и пљуску од ружа. Једно де-   војче у црнини сакрило очи у руке и гласно   јеца... Пролазе, пролазе победиоци, Неколико   лепих девојака у светлом оделу с цвећем уч — 41 — * рукама и очнма нуним ватрене жеље не кличу,   не радују се, оне нрегледају редом официре,   граже нешто узалуд. И лица бледе, и рука с   букетом пада, и цвеће се ваља крај ногу у   прашини, и у очима се рађа очајање... А музика трешти и сунце радосно сипа с   неба топлоту и светлост. И топот корака као   да пева:  — Сјајан, радостан дочек! Код болничких врата стоји једна госпођа у   српском оделу и тепелук од бисера лепо се   слаже с њеном седом косом. Она их узбуђено   гледа све редом. Одједном осети: неко црно   познато лице смеје се на њу и бели зуби бли-   стају на сунцу. То је Драга, син Жике Ци-   ганке. Он је усплахирен и госпођа види да му   је неко већ казао, али он не може без осмеха   да гледа у ту, њему и његовој мајци, тако   добру госпођу. Она рече нешто једном офи-   циру, другу свога сина. Овај издаде заповест.   И Драги само узеше пушку и он се издвоји   из реда. И посрте Драга као да је због пушке   изгубио равнотежу. Госпођа га зовну. Он јој   приђе, загрли јој раме и рече: — Нема више твоје верне Ж ике!... — за-   плака се и побеже. — Умрла му мати — шапућу војници.-  42 - Пустио га капетан да стигне за пратњу. — И   нехотице убрзавају корак... Лена све то зна. И није потрчала у варош   да дочека војску. Разболело јој се најмлађе   унуче од гуше. Ноћас умало што није издах-   нуло. Јутрос му бркала једна баба у гушу и   сад је много боље. Божина млада се пости-   дела и укуњила. Каје се шта је учинила. Лена причала по селу да је Дарине дукате   дала у штедионицу, а сакрила их у једно клубе   с плетивом и метнула у сандук. Осим снаје   нико није знао. Кад је девојка пре неколико   , -  дана хтела да види јесу лн на месту и пре-   бројала их, види да нема једног дуката. Она   се расплаче и обеди снају: — Зар ти је мало што сам из ушију изва-   дила дукате и дала брату — нек му је просто   — кад је пошао у рат, него ме још и крадеш.   А ко ти децу храни ? Мислиш, ваљада, неће   Божа да дође, па збираш. Стала снаја да се куне да није она узела,   а Лена онда рече Дари да потражи, биће се   негде затурио, можда је ту у 'сандуку. Али,   рече, ако се не нађе, она ће свећу да запали   па да куне децу онога ко је дирао њену си-   ротињу. Тога дана снају много заболе глапа-  43 — И  опа оде код матере да јој 6аЈу, а то исто   после подне нађе се дукат у једној кутији, с   којом се Љубица играла. Али баш те ноћи   малог Брану заболе гуша. Снаја сва претр-   нула... Није клела; ево, детету је боље. Смркло се. Дара се помирила са снајом, да   Божа не би ништа приметио ако сутра дође.   Лампица гори, машина бруји, дете спава. Лену   притисло нешто у грудима. Она изиђе напоље. Тихо летње вече пође јој на сусрет и као   да јој донесе неку наду. Ах, материнско раз-   бијено срце како је јако, како га свака нада   окрепи, оживи, па још јаче крвљу заструји   намучена љубав. Можда ће доћи сутра, можда   је данас већ дошао у варош... — Доћи ће, доћи... — чини јој се да тако   жубори поток поред њеног плота. — Дошао је, дош ао.. — тако шуми јаблан   над нотоком испред њене куће који се као   див уздигао над селом које као да је легло   својим ниским, воћњацима огрнутим, кућама   у долину, да отспава ову лепу топлу ноћ... А ако не дође — мисли Лена — ако је   негде остао као Љубисав, или је у Бугарској,   у ропству. Кажу горе је ропство, него смрт.   11а ипак, није... О, Боже!—  44 — С угла улице иде један човек. Нешто јој   се у грудима претури кад виде да је он у   војничком оделу. Неки постарији, има дугачку   браду, зацело трећи позив. Питаће га за Божу.   Ваљда ће једаред неко штогод знати. Она   тако мисли и непрестано гледа како тај човек   корача, упила се душом у тај ход. И нека не-   позната радост је плави од мисли што је тај   туђи човек са познатим ходом цео, што није   сакат, нити увезан. Загуши је нешто у гру-   дима и она хтеде да викне Дару, али не   могаде. Она коракну к томе човеку, али јако по-   срте и ухвати се за плот од вратница. Снажна   мушка рука ухвати је за мишицу, задржа је   да не падне и војник је пољуби у руку. Она,   и јуначећи се и стидећи се, рече готово не-   свесно: — Јао мене, као да сам пијана... — И онда   пригушеним гласом додаде дрхтаво: — Ти си, Божо, сине?... — Ја сам, мати. И он диже главу коју је она загрли^ и   уведе је у кућу. Млаз светлости јурну кроз   врата, затим се она одмах заклопише и топла,   тиха летња ноћ завлада опет целим селом...-  45 - Поток је лутао кроз помрчину, јаблан је   шумео кроз таму и нико није видео шихову   срећу и нико није знао, као ни они сами, да   су јунаци... РМТ, Рат је отпочео. Рат је отпочео!  Шта значе   . те речи? То знају мајке, то знају сестре и жене,   то знају стари оцеви, то знају сви који воле,   а остали су... Рат је отпочео! — то значи да   нзјмилији можда неће доћи више, можда га-   не ћемо видети никад... На брду сам, у колима. Путујем у село сво-   јима. Обазирем се с неким страхом унаоколо,   и ако знам да је рат далеко. Јесен, богата, лепа   јесен. Јуче је падала киша целога дана а ју-   трос освануло сунце да се бори с облацима.   Коњи силом вуку кроз благо тешка кола, пут   је мучан, али се у души јавља нека слаба нада:   пзведрава се: да их бар киша не бије, да не   прозебу уморни, мокри. Да их киша не бије —   а граната, а оловно зрно?... Рат! Боже, ужасне   ствари! Мајка с муком родила, с трудом од-   гајила и васпитала, у срећи љубила, волела па   сад кад је порастао, узео оружје и стао с љу-   дима пред људе и нанишанио, да убије, и на љега пуцају, да га убију, да га убију заиста,   да одузму тај живот, гако скуп, тако драг... А мајке овамо дршћу, и сестре, и све оне   које воле... О, велика љубав, како је немоћна   да заустави рат, да врати све драге здраве   кући. Не, јунаци су заборавили личну љубав   и одушевили се другом општом, највећом...   Ах, ко има срца да их прекори!... Идем у село, да видим како је тамо. Пу-   тујем преко брда. Сунце меша своје зраке с   облацима, сунце побеђује облаке. Да ли ће и   сунце наше да победи туђинску таму која нас   тако дуго притиска? Пролазим поред обраних   винограда. Како су лепи у сунцу и јесени!   Како су топле боје, као да не иде зима! Шта   ли ће нам донети та значајна зима? Сви су   виногради жути, златни, само овде-онде понеки   чокот се црвени као да је запљуснут кармином..   Крв!... И с ограда виноградских виси дивља   лоза сва црвена, крвава... Рат... Све ме под-   сећа на њега, као да бих иначе могла забо-   равити да се сад у овом тренутку убијају људи,   да гииу наши људи... и деца... И туђи, непријатељски; има и међу њима   невиних. 1есен, богата, лепа, плодна јесен коју је-  50 - еел^ак гако жељно чекао, за коју је тако   много радио и знојио се... А сад, пре него   што је попио чашу новога вина, пре него што   је обрао златне кукурузе, пре него што је о-   кусио плодове, морао је да остави све и да   оде... можда и не знајући куда и зашто. Пада суво лишће... Пада тихо, меко, као   обојене пахуљице, као мртви жути лептирови,   као угинуле тице, пада и шушти тужно, као   последњи лет малаксалих крила. Нека туга   пада на душу. Слаби човек: жалиш мртво   лишће... Само боца, подмлађена, опрана, цвета   понова украј пута, некорисно цвеће равнодушно   цвета и не гине лако. А тамо, где су пре пола   године цветали бокори дивљих ружа, лепих   као детиња љубав, стоји само голо шибље по-   прскано цинобером. Црвени плод дивље руже —   и он подсећа на капи младе, свеже крви. Крв   се просипа, крв! Умиру људи, деца, падају без   броја. О, зашто? Зашто су људи допустили   рат? Зашто не спрече? Зар право мора да се   отме, зар крвљу да се плати?... Врућа крв тече по пољу, румена лица бледе,   жива енергија постаје мртвом, најлепше мисли   умиру за тренут, л^убљени човек постаје леш...— 51 — -  52 - -  53 - О, ко је измислио рат! О, зар нема никога   да га спречи, да га заустави?... Јадне жене дршћу, зебу... А они, а ратници?   Јунаци наши иду одушевљено у борбу, мла-   дићи остављају љубав своју, дечаци беже из   родитељских кућа и сви јуре тамо, тамо да-   леко и близу, у туђину, да своје спасу од   туђина. Како су велики! Дају себе, свој млади   живот, своју слободу и осигурану лепу бу-   дућност за будуће добро и слободу садашње   деце наше неслободне, намучене браће. Колико   година се сањало, колико година се жалило и   с болом слушао јаук и позив браће, која су   кроз векове очајно звала у помоћ, узалуд   звала и мислила да смо глуви. Не, нисмо били   глуви! Дошао је час, сви су га осетили и по-   јурили. Ево, ево иду соколи!... О, хероји!... Да ли ћете победити!... Силазимо у долину. Храстова шума што се   целог лета црни замишљена сад се насмејала.   Сва се блиста у неком лаком растреситом   злату. Десило се чудо: лишће јој се претво-   рило у злато. Дошла је чаробница вила са својим   штапићем, дошла је јесен, Насмејала се хра-   стова шума, јер не зна да је јесен превртљива   ц, да ће замало трајати та лепота; То каода знају извијене^ране њене које се као неке   црне уплашене змије пружају и грче, као да   би хтеле да се загњуре у то златно лишће,   да се сакрију у томе своме богатству које има   боју сунца. Узалуд. Ено по тлу читав слој сувога   лишћа; потамнело му злато... Све ће с грана   да отпадне, и остаће само црне змије да се   вију... Ћудљива је лепотица јесен, и свирепа... Зашто 'ме тако тужне мисли обузимају? Та   ја волим јесен, волим је одавно. А сад је не-   поверљиво са страхом сретам, јер је донела   рат... Ја се бојим, ја признајем, ја се бојим...   Страшно је и ако победимо, а ако не побе-   димо, ако победе нас... Мој кочијаш се не обазире. Од његових широ-   ких леђа видим само гриву, једно уво и сапи јед-   нога коња, и све то одскаче, одскаче у лаком   касу, и кола иду напред по дубоком црном   блату. Ја идем на колима, а ратници... Шта је ово? У долини неколико шумарака,   ја их добро знам и волим, али ово нису они,   тако су се много променили. Пуно дрвећа, па   све жито и црвено. И сања ти се овако по-   издаље да су неки чудни воћњаци процветали   досад невиђеним златним и црвеним цвећем.   Шумарци у долини цветали златним и крвавим цвећем, и машта се жури да погоди какве ће   плодове донети то крваво цвеће... О, машто,   лакомислена вило, заустави мало своја немирна   крила; сад су настали дани збиље, дани мучне   стваронсти. И срце, питај ти: какве ће пло-   дове донети крваво цвеће с Косова Поља?...   О, оно не престаје то да пита. Ево, близу сам нашега села. Почињу наше   њиве. Кажем: наше.  Зашто? Зашто зовем то   село својим, зашто га волим? Зато што сам   се у њему промучила неколико година и што   сам гледала како се муче људи око мене. И њиве су златне. И њ.их је јесен дотаклз.   Али кукурузи стоје необрани, тек понека жена   ломи сама и баца у котарицу жуте коренове.   Људи и њихови јаки помагачи, коњи, отишли   су у рат. И жена, сељанка, остала је сама, с   оно мало волова, да ратује, да се бори с тешким   послом. Ево, улазимо у село. Уска улица, блатава,   страховито блатава. Кола шкрипе, да се по^   ломе, с коња се диже пара, кочијаш их храбри,   али узаман, — једва се мичу. Страхота, оста-   ћемо ту, а вече се приближује, а кућа је тако   близу, и топла соба... А да ли су они тамо жел>ни топле собб иосмеха рођенога,ваљеног лица?У сусрет нам нду   дру!а кола. Ми стајемо и чекамо да прођу. Она   су пуна кукуруза и вуку их два вола и једно   кљусе. Човек, бос и сав зарастао у браду и   косу, жут и риђ, као јесењи предео, назва   нам Бога и прође, газећи до колена средином   улице по блату и гонећи великом батином из-   мучену стоку напред. „Он је млад и снажан“  —   помислих у први мах — „а није у рату“  — и   одмах видех да помало нарамује. Погледах   свога кочијаша и нехотице се осмехнух. Он   је пун. А два дана пре чула сам како се два   сељака разговарају да много пуне људе не   узимају у рат. — „Ако седне на коња, па по-   тера пола сата касом, коњ ће под њим да   цркне\" — каже један. — „А ако потерају њега   да маршира пола сата, он ће сам да цркне,   хоће сало да га удави\" — додаје други. —   „Сад, ако ти се не допадне, а ти гледај дасе   до другог рата угојиш\". Ето, људи се шале, не изгледа им то ништа   страшно. Стигла сам. Мајка и сестра су се изненадиле   и обрадовале. Причамо највише о рату. Кажу   ми да је у селу било страшно кад је засвирала   труба и залупао добош. Људи су са њива да- лазили кући, да иду на границу, жене су ку-   кале. Журба, сграх, сузе... У нашем суседству   само јединаца петорицу отпратили. Сестра иде   у школу, али половина ђака јој не долазе ре-   довно. Кад запита кога зашто није био у школи,   он одговара: — „Моја мати ишла на њиву,   носила ручак, а ја сам морао да останем код   детета\". — „А коме је носила ручак, ко је   отишао на њиву?“  — „Деди и баби; они беру   кукуруз“. — Шта ту да кажем и како да протестујеш?   — каже ми сестра. Смркава се. Блатаве улице пусте. Ниске ку-   ћице ћутљиве. Спушта се вече, туробно, влажно.   Осећа се нека тишина, нека празнина. Далеко   је још ноћ, али у малим прозорима већ нема   више нигде светлости. Све је полегало уморно   и уплашено. А и светлост треба да се штеди;   ратно је доба, треба новац за друге важније   ствари. Тишина, ћутање... Али сумњам да се   спава у тим мрачним, загушљивим собицама.   Отворене очи гледају у таму, дршћу срца, а   мисао иде далеко, тамо на бојно поље, да види,   да запита како је њему миломе сад без куће,   без крова, без постеље, напољу можда у овим   хладним јесењим ноћима,.. Не, мисли не даду-  56 - сну и умору да савлада тело. Тишина, Неса-   ница... А пси непрестано, узнемирено завијају,   као да слуте зло... Сутра ујутру дође наша прва сусетка и до-   веде још једну жену да јој прочитамо писмо. — Де, молим те, види шта каже. Заједно   је њен син с мојим. Биће има и од њега по-   здрав — моли она тако да човеку душа зебе   при помисли да у писму може бити и што   стратно. Не, нема ничега страшног, али од„њенога   сина нема поздрава. Оној другој жени пише   син сасвим кратко да је здрав и да му је до-   бро. Она се радује, а наша сусетка само што   не закука: — Мој човек умро рано, хранила сам сиро-   чиће, па ми сад и син отишао. И његове си-   рочиће да храним ја, несрећница! Сестра је храбри и убеђује да он неће по-   гинути, јер је коморџија. Она се хвата за ту   мисао, свом би душом хтела да поверује, али   је ипак страх... Он јој је јединац. Троје мале   деце. Поред страха и бриге и сав посао пао   сад на њих две жене: на снају и на њу стару. Али ево, радости. После два дана долази   она опет — с писмом,-  57 - — Молим те, прочитај. Кажу да је од Жи-   поте за мене. Тражи онај Стеван да ми он   прочита,'а ја велим умећеш ти боље — и она   нружи писмо, а руке јој дршћу, дршћу... Ја га узех. Детињским, али доста читким   рукописом писао је њен син: „Дра^а мати, ја сам, хвала Богу, живо и   здраво; тако исто и коњи. Немој ништа да   бринете ни за мене, ни за коње. Ја сам овамо   нашао све наше, и Ђуру сам нашао, само Бролу   нисам #ашао. Поздрав свима. Твој син Живота“. Баби сијају очи од среће. Доле другим руко-   писом други један војник моли да поздраве   његовога таста ида кажу да су и „он и његови   коњи здраво\". Сестра и*ја се нехотице смешимо. Сећамо   се како је једна лепа млада којој је отишао   и отац и муж у рат узвикнула: „Море, није   ми толико за њих, ама ми за коње. Што ми   коње одведоше, па сад како да довучем оно-   лики кукуруз?“ Прочитали смо јој писмо, а она стоји. Нити   иде, нити хоће да седне. Ми загледасмо датум.   Писано је после страшне битке код Куманова.   Сестра се сети: — Хоћеш још једаппут да ти прочитам.— 58 - — Јао, слатка си! Де, молим те, ја бих   ваздан слушала. Само, леле мене, да он не   нађе брата од стрица, Бролу. Сестра јој објашњава да Добросава није   могао наћи, јер је он далеко од њега;  он је у   коњици у Бугарској. Она се мало разведри и   оде; говорећи: — Да трчим, да кажем моме   пријатељу поздрав од његовог зета. Знам како   им је. Киша, непрестано пада киша. Очајно. До-   лазе гласови, долазе новине. Новине причају о   победама. У добри час! Гласови кажу: тај и   тај погинуо, тај и тај рањећ. Чују се звона:   гласе погинуле. Пада киша, пљушти са стреја,   као да хоће да угуши кукњаву. Мајка нема   више сина, а нема га да последњи пут види,   и пољуби. Пуно покојника, а пратње нема   ниједне. А пратња је ипак нека утеха. Како се брзо проносе гласови. Проносе се   лажни гласови, али на жалост више је исти-   нитих. Долазе рањеници, пишу из болница,   причају посетиоцима, па се то разноси брже   него сеоска пошта у обично мирно доба. Код   нас непрестано долазе за новине и обавештења.   Признају да је сад добро бити писмен. — Радим, вучем кукуруз и тулузину, морам, али ништа не знам шта радим, као луда идем,   све ми памет тамо. А он, пусти, родио, не мо-   жеш да га вучеш кући. Много га је, као блато.   Нек опрости Бог што тако кажем. Једна жена   овамо стала да проклиње и што је родио кад   нема ко да га среди, а ја јој кажем: немој да   си луда; ако ти човек погине, нека ти барем   деца не поскапају од глада. Ето ја вучем по-   пину тулузину. Шта ћу, дао ми човек осам   динара кад је Јанко пошао у рат. Хвала му,   није ни опанке имао; бос да пропадне. Те му   ја поспремам још којешта. А ја, видиш идем   боса, газим блатс* вучем тулузину и дулеке,   да се одржим. Сва сам прокисла, ама све ћу   да заборавим само Јанко да ми се врати. Него   дођох да те молим да ми напишеш једно писмо...   тако прича Ђука, жена од које купујемо пи-   лиће и сир. Сестра јој написала, а неки јој се смејали   што је написала: „ Драга  Јанко\". — „Нека се   смеју, не марим ја ништа“  — каже она. Сава Јеремијин погинуо, а није ни пушку   испалио. Граната му распрсла лобању и мозак   му се просуо, али, кажу, ипак није одмах из-   дахнуо, него је дуго кркљао. Другог на месту   'убила, а трећег само окрзла и свега зарила у— 60 земљу, па је онесвешћен лежао, кажу дваде-   сет и четири часа, док га нису болничари на-   шли и откопали. Што више жртава, више бола,   више незадовољства. Сељаци су неповерљиви,   и ропћу: Отишао мој син да заклони господу\".   Једна жена кука :  „Проклет био ко их поведе!\"   Али се полагано ипак утишавају. Читају новине,   па причају један другом и диве се како се   стари научењак и некадашњи министар опро-   стио на гробл^у са својим јединцом сином   који је погинуо. Чује се да и официри гину и   да их има рањених. Долазе лако рањени вој-   ници на неколико дана и причају незадовољ-   ним женама: „Е, да нисмо ми ударили на њих,   дошли би они овамо, вама у госте, да вам   оберу кукуруз\". Е, то јс већ нешто друго:   дакле, морало се. Једна жена била у Београду,   да обиђе рањена сина, па сад свуда прича: — Да видиш, секо, у каквој лепоти лежи!   Никад није сањао. Кревети, па јастуци, па све   бело, и меко, и топло. Па како су обучени и   како их негују! Сто пута боље него ја што   сам га родила. Све има: шта хоће да једе,   ако хоће дувана, пара, ама све, не умем ни   да ти испричам. Боже, рањен и каже да га много   боли рука, али се опет угојио, па побелсо, па-  61 — -  62 - леи. Мо ј син има исги кревет, исги јастук, као   и капетански, ама као да су браћа рођена. Да   плачеш и од радости и од жалости. Он као   помену да дође кући чим му буде мало боље,   зажелео се, сиромах, — сиромах душман био! —   своје куће и деце, а ја му кажем: „Седи ти, сине,   ту, док добро не оздравиш. Ти добро знаш да   ту негу неможеш да имаш код куће. Страх   ме да ти се не да рана на зло“... Па да видиш   како лебде око њих оне господске девојке.   Сестро слатка, није истина да господа гледају   на нас сељаке као на стоку... И у страх и бол меша се и једно и друго   осећање и друге мисли: дакле, рат је неиз-   бежно зло, опште зло за опште добро; и има   нечега лепог што блажи боле: има признања,   има поштовања, има љубави, велике братске   љубави према мученику сељаку... И роптање   престаје. Данас једва било мзло сунца. Зашло је кр-   ваво и небо поплавило крвљу. Гледам кроз   прозор у сусеткину авлију. Шта је оно тзмо   иЗа стаја? Сасвим бело' дрво! Нека варка;   досад то нисам видела. За снег је још рано,   и данас је било сунце, а у ову хладну јесен   не цветају воћке поново. Дрво се затресе и јавидеХ шта је. У ратно доба човек мисли Ц а   чуда, а ствар је сасвим природна: то су беле   кокоши полегале по дрвету, па се сад гњезде   и нијају гране. Понеке сељанке гаје само беле   кокошке да би могле и њихово перје да про-   дају перутаркама. Заспале кокошке, из куће се не чује нико   жив, само велики венци црвене паприке као   да живи висе испод стреје и као да ми при-   чају оно што знам. Црни мокар плот од сил-   них киша као да је проклијао, и зелени се   маховина по њему. И високи кош, и дрвља-   ник, и буиар с ђермом црне се, као неке слике жалости, у залеђу црвенога, крвавога   неба. Шта ради и шта мисли садта моја сусетка?   И њен је јединац у рату. Млад скоро се оже-   нио, и детенце му тек проходало. Младица му   мила и питома, и он добар и отресит, али   мати зла. Много су се свађали. А сад, кад је   објављен рат, њега су тек регрутовали и   одмах повели. Били су се посвађали мати и   син, и она није хтела да дође из винограда   да му каже збогом, да га испрати. Мислила   је да то није ништа озбиљно и да ће он за   дан два доћи, па држала гордо срце и брала■ о . -  63 - -  65  — жена грожђе. А сад, где је оч чак?... Он је   писао где је, баш њој писао, — јер срамота   је да пише млади кад има матер! — писао је   и тражио мало трошка да му прати. А она   хоће још како радо. Била је млада код нас,   и сестра јој је писала писмо. А она нам после   (по овдашњем сељачком обичају да ништа не   узму и ништа не даду бесплатно) донела боцу   вина. Опет црвено, опет боја крви!... И не-   срећна мати с прикривеним великим болом   говори: — Њега ће првог да убију; он ништа   не зна, ни да пуца, ни да нишани, — тек је   регрутован. Ми је уверавамо да се о томе води ра-   чуна, да ће новим регрутима дати неки други   посао, да старешине у војсци имају и срца и   памети, и да неће гурнути необучену децу у   борбу, да лудо погину. Она ћути, али њене   зелене очи нас благосил^ају за те речи. Има   срца и у грубом телу. Пада киша опет. Сунце се само мало на-   шалило. Пада, непрестано пада. Хоће да опере   крв — тако каже један старац, који нам до-   носи млеко и који такође има сина у рату.   Скоро му умрла ћерка и његова баба носи   црну шамију. Кад јој отишао син у рат, реклајој снаја: „Скини, дадо, ту црну шамију, да   не кобиш сина“, а баба одговорила: „Нека је   он жив и здрав и нека ми се врати, а шами-   јом ја ћерку жалим“. И она и старац имају   н.еку луду наду: неће олово у њину крв: и   он и његов брат ишли су у сва три рата, па   ниједан чак није ни окрзнут. Али кад се чу   да су погинули неки наши сељаци, баба до-   несе млеко, па повезана жугом шамијом. Уз-   диш е: „  Јао, само да ми се врати, па макар и   рањен, само да је ту, да га гледам...\" Пролазио често поред наше куће један леп   младић, колар који је личио мало на вароша-   нина: носио је зелену бошчу, круту белу јаку   и велику уковрчену косу. Увек чист, као неки   берберин. Једаред смо му послали једну слику   и замолили га да мало саструже картон, па да   је урамимо. То је била слика једне Ленбахове   риђокосе, и њему се допала, па питао хоћу   ли да је продам; он би купио, дао би макар   и три динара за њу. После су ме увек дирали,   кад год немам новаца, што не продам колару   слику. А сад смо чули да је и он међу првима   погииуо. Кукала несрећна мајка и уцрнила се.   И ми смо га жалили много. Кад дође један   рањеник, па каже да није погинуо, само је 3 теже раљен; видео га је он уболници. Мајка   брзо скида црну шамију. Као да је васкрснуо!   Како је чудна, необична ствар рат!... И завиди   јој друга мајка којој је син заиста погинуо... Пада киша, шкрипе кола, пљушти блато,   ' чује се вика: „ајс, ајс, сива!, ајс, лепа!“  и ба-   тина се чује кад тепање не помогне. Опет   шкрипа и тумбање, сад наилази сенка на про-   зоре и нестаје је полагано — то су прошла   кола натоварена до врха тулизином, И њих   терају готово увек жене или дечаци, и готово   сви газе боси по великом блату. Боси,а крај   октобра! Пада киша, звоне звона, промичу црне ша-   мије> пролази гологлав старац и дете. Умрла   газда-Новакова снаја. „Прецркла за мужем\",   кажу једни, „отровала се, трљала се, није хтела   више да има деце“  — нагађају други. Била је,   сирота, врло вредна. Баш пре два три дана   долазила к нама и прича како не може дете   да натера да иде у школу. — А ништа ми не   треба код куће, само ми смета. Ја му кажем   да су му зато оца отерали у рат, што он неће   да слуша. Ето ти сад рат. Целог лета не   станеш. Ради, копај, рани, падај од умоЈзд.   Кад дођеш кући увече, не можеш ни да једеш,-  66 - да ти је само воде да се напијеш, па да лег-   неш, да се одмориш. Ако, ако, — све говорим   и грабим да радим. Велим: иде јесен и зима,   и славе и сватови, навеселићемо се и нагостити.   А оно ето ти јесен и гошћење, — дође рат,   па ми одведоше човека. Ако дође, добро, ама   ако се не врати, шта ћу ја да радим? Оно   знам, имам деце, имам право да седим у кући,   али ако они данас зло, сутра зло са м ном   шта ћу онда ?... Бринула се сирота, а није ни слутила... Сахранили је по снегу. Падала киша,   падала, па јој се досадило, те се претворила   у снег. Зар већ снег!  Обелели крозови, осе-   дела трава. Пуно, пуно белих слика. До јуче   по зидовима кућа пружене лозе изгледале су   као златни, резани украси, а сад по широком   лишћу попао снег и притиснуо га. А багреми   се још зелене под снегом. У баштици наши   шебоји полегли под влажним, белим, хладним   теретом, згрчили се љубичасти шебоји и једва   вире испод снега, као да би хтели да питају :   шта је то, како се десило то чега досад никад   није било. Шебоји још у цвету, а снег иао.   Снег и рат!  Како је сад на бојишту ? Снег   покрио крв. Све обелео, све сакрио, све про- з*—  67  — лепшао. Просуће се друга нова свежа крв и   обојиће бели снег. Рат је црвен. Снег је хла-   дан и бео; крв је врућа и црвена. Мешајусе,   и крв се хлади. Нашалила се зима: само завирила, па утекла.   И снег се сав стопио. Нестало снега, а блато   је остало. И рат је остао. Опет лије киша —   и крв. Пролазе дани. Чекање, чекање. Понека   жена још ниједно писмо није добила. Ружа   Добросављева очајава што јој њен коњаник   ништа не пише из Бугарске. Поред све невоље   има помало и шале, — живи људи. Ружа каже: — Новакова снаја прецрче од муке. А шта   ћу ја, тешко мени? Зар дванаест година тако   лепо живели, никад се нисмо ни покарали, па   сад тако лепо живели, никад се нисмо ни по-   карали, па сад тако оде у свет, да никад и   не дође. И два брата још ми отишла. Хоћу   да се убијем, у бунар ћу да скочим. — Ако си луда, ти скочи — каже јој једна   сусетка. — А кад дође Добросав, ја ћу да се   удам за њега. — Јао, бог с тобом!  У мене четворо деце, и у тебе четворо, па ако још које родиш,   шта да радите с толиком тевабијом ?-  68 - — Да саставимо децу, нека се играју, а ја   ћу да кувам, па да се гостимо. Има доста   имања и у Добросава и у мене. Не брини се   ти. Иди скачи у бунар. Жао било Ружи, па није скочила у бунар,   већ чека, чека... Пролазе дани, пролазе полагано и брзо.   Облачно и кишевито, мрачно, притиска душу.   Доносе новине вести; победе, победе, сјајне,   велике!  И одмах за победама долазе рањеници   без броја, долазе, долазе без краја. Страхота! Мени је ужасно тешко што не могу ништа   да урадим за њих. Зашто сам болесна, па не   могу бити болнпчарка? Зашто нисам богата,   да бар новаца дам? Ја ништа немам да дам   рањеницима. Ништа ни рату нисам дала. Увек   сам осећала празнину и тугу што немам рође-   нога брата: и онда кад су друге сестре биле   срећне у љубави;  и сад кад друге сестре   дршћу, стрепе, бледе, слабе... И ја стрепим,   читајући имена погинулих и рањеника, стрепим   да не наиђем на име кога свога рођака или   брата које од својих пријатељица. А браћа   других сестара које ја не познајем ?... Страшно, страшно! Болнице пуне. Очајна   сам: ја никоме од њих не могу помоћи. А-  69  - болнице пуне људи, немоћних, искасапљених,   бедних, пуне клонулих јунака. Боже, а ту   скоро сви су они били здрави и јаки и оду-   шевљени! Шта сад мисле, сад кад су после   одушевљења осетили бол од рана ? Јао, кад   помиле кљасти и богаљи!... О, лепа младости   и снаго нашега народа, о јунаци српски, о   жртве победа!... Крви, крви бих из срца дала,   кад бих могла коме да помогнем. Жртве, жртве. Новине објављују победу   за победом. Што више победа, то више жртава.   Умиру јунаци, рађају се болови. Али шта би   било да не побеђујемо, шта би било да по-   беђују нас? И Турци гину страховито. Ах, несрећници!   Зашто не увиде да ми нисмо дивљаци, зашто   се не предаду, зашто не прекрате тај страхо-   вити покољ? Падају хиљаде, хиљаде... А и   они имају мајке, а и оне срца... Ужасна, страхо-   вита ствар — рат! Добила сам једно писмо из Београда. Пише   ми пријатељица: „Ишла сам у руску болницу. Тамо где смо   се пре неколико месеца пели да видимо слике   југословенских уметника, сад се пбњемо на   прстима и говоримо шапатом: пред сликамакоје су сад у оним истим собама мора човен   да ћути. Један измучен и блед гледа ме и   говори: „Да је кога да помогне\". Ја га саве-   тујем да буде стрпљив и.говорим му о Богу.   Где је Бог? И зашто је допустио да се ово   дешава? Зашто у овој болници има један   рањеник са сломљеним рукама и ногама и исте-   раним оком?... У болници највише може да се уради. Ту   човек потпуно ишчезне као јединица...\" Страшно, страшно. Узнемирена сам да из-   лудим. Очајна сам. Зашто не могу и ја да   урадим нешто за њих? Хтела бих да се вра-   тим у Београд, да покушам. Можда ћу издр-   жати, можда нећу малаксати. Па и ако се сасвим   разболим, ништа. Ко сам ја да штедим себе?   Сестра и мајка ми кажу да сам луда, да сам   болеснија него неки рањеници, да бих тамо   само сметала и да има доста болничарки и   без мене. Ја осећам да оне имају права, па   ипак ја хоћу у Београд, макар само да видим...   И то је немогућно: сеоски путеви испроваљива-   ни, воде надошле, неки људи се давили зајед-   но, с колима и коњима, нико неће да вози више.   Ја видим да је моја жеља луда, али од тога   не могу да се смирим. Шта ћу да радим? Где—  71 — ћу да умирим своје нерве? У шта ћу да се   загњурим, да заборавим да сам јединица — и   још некорисна јединица? Зашто сам дошла   овде? Зашто? Хтела сам овде да радим свој   посао, да пишем на миру, кад већ на другом   месту нисам могла ништа корисније да радим.   На миру, кад је рат! Ја сам кажњена; ја сам   толико узнемирена да ништа досад нисам на-   писала. Па ипак... где ми је била памет! Па   ја могу да радим нешто за рањенике! Брзо, брзо   хартију И  перо: хоћу да пишем за рањенике!... Писала сам док се није смркло. Уморила   ми се рука и умирио се мало егоизам, потре-   ба за убеђењем да сам и ја корисна. Али онај   други немир није се умирио. Спушта се вече. Стојим крај прозора. Ки-   ша стала. Месечина застрта маглом. Како је   страшно и тужно наше село на месечини сад,   у ове мучне јесење дане. А како је лепо са   својом белом свежином у пролеће кад цветају   воћњаци и у прву јесен кад још има много   жутог лишћа на дрвећу које баца сенке. По-   сле снега сад је све лишће опало, само на   виновој лози место изрезаних златних украса   виси по зидовима згужвано и спарушено лиш-   ће, као прљаве, мокре крпе.-  72 - Месечина. Баре се светле, улице постале   блатне мртве реке. Дрвеће голо, куће као пу-   сте. Нигде гласа од човека. Само пси узнеми-   но непрестано лају, ваљда што им тако дуго   нема господара, или се и њима чини све мртво,   па их је страх без људи. Пада магла. И у   томе сивом светлом тону, у магли и месечини   стоји село и има неки страшан израз, нечега   изгубљеног, блесавог готово полуделог од   страха и чекања... Месечина. Село ћути. Блато се шири по ули-   ци. Голо дрвеће стрепи. Кућице се беле, кро-   вови се црне, мали прозори жмуре. Месечина   и магла... Срце зебе, а мисао ради, ради... Шта је то. страшно, одакле долази? Рат...   Црн и крвав... Жртве. Животи се гасе, болови   се рађају... Облачина, киша, снег, киша, киша.   магла и месечина. Ужас. Рат... Боже, где си!   Где је, где је, где је сунце? А оно светли негде сад, само не нама, већ   другима, срећнијима. Код нас је рат. Дим и   ватра и крв. Убијање, ране. И болови, болови   тела и болови душе. Рат и ноћ. Камо   светлости?... Ено је појављује се из далека. Она још-  73 - није топла, али храбри. Каква је то светлост?   Дајте је ближе! Она се зове Победа.  То је   зора, то су први зраци сунца што долази. Оно   нам долази за победом и зове се Слобода. И онда мир, топлота, братство, благостање.   Ено долази сунце! О, да ли ће моћи да огреје сва прозебла   срца?...—  74 — ПОСЛЕ РАТН. ПОСЛЕ РАТА. Свршило се. Без страха и зебње може се   рећи свршило се велико дело... које је тако   скупо стало. Вратили су се сви који су остали здрави:   А већ давно леже по болницама они који ни-   су у срце погођени. И, сад већ наша поља   чувају и земљом грле тела палих синова. Сваки је чинио своју дужност. Људи су   чинили јунаштва и падали за отаџбину. Жене   су се старале да подигну те јунаке. Било им   је можда теже него рањеницима. Они су има-   ли сваки своју рану и свој бол, а оне су има-   ле по стотину рана и стотину болова. Нека   је хвала јунацима на бојном пољу. Нека је   хвала јунакињама на пољу бола, на труду да   се бол смањи. Ја знам једну госпођу, учите-   љицу, која је дала више но што је могла.   Одушевљена, она је потрчала да првим ратни-   цима укаже помоћи, а затим је целе зиме   била у Скопљу болничарка. Пропала је од I4 -  79 — Ф великог посла, од промаје и од своје осетљи-   вости. Сад већ неколико месеца лежи сва уко-   чена и трпи тако страховите болове да поне-   кад говори својој мајци која само њу има:   „Мајко, клекни па се моли Богу да умрем.\"   И она се не каје што је била болничарка. Свршио се рат и донео умор. Сви су умор-   ни. Здрави од рада, болесни од боловања.   Срце боли кад те лепе, саучешћу раде готово,   детињске очи једног младог Црногорца гледа-   ју с тугом која помоћи тражи и кад ти он   каже: „И ова здрава нога ме боли. Шесет   дана је кахо овако лежим.\" И болничарке се умориле. И разумљиво   је и природно је. Годину дана траје рат, —   година дана умарања снаге и кидања срца.   Жене којима су били најмилији у рату и вра-   тили се, појуриле својим кућама, да јунацима   спреме што удобнији одмор, да нежношћу   награде успеле напоре. А и оне да се одморе.   И право је. Смањио се број рањеника. Разредиле се   и болничарке. Неке позване на друге дужности.   Некима се досадило. И то је разумљиво и   може да се правда. Још мало само, па ће се сви   рањеници разићи кућама, да причају колико— 78 - су зла видели од живота и колико добра од   људи. Свршио се рат. Ах, сама та мисао колико бо-   ла олакшава души. Не гине се више данас,   сутра се неће опет крв проливати, прекосутра   се неће више довозити нови искасапљени љу-   ди. Свршило се зло, да почне добро, Како је   у души ослобођенима ? Колико нас воле, ко-   лико су захвални! Седим крај прозора и гледам како се ко-   меша живот, како Београд јури, ради. Кад   одједном преко пута моје куће стаде чета   војника. Распоредише се у два рада, Мало   параде; сигурно ће неко да прође. Не, одмах   затим дођоше мртвачка кола са четири коња   с црним перјаницама. Људи обучени у црно   са жутим нараменицама. Скупи се свет који   ће на пратњу. Скупи се свет који хоће да   гледа. Иза војника стотине глава, мушких у   разним похабаним шеширима и капама и жен-   ских гологлавих гледају радознало у капију   до моје куће. Почеше да износе венце. Чуше   се неколико гласова: он је био наредник.   Одједном: — Мирно! — чу се команда. Сабље звекнуше   и синуше на сунцу. Гледаоцн поскидаше капе и \\ маса непокривених глава испружи вратове. За-   свира војна музика. Изнеше сандук, засуше га   цвећем. Пуно жена у црнини плачу. Плачу и не-   ке жене које нису у црнини. Црни човек с   белом перјаницом маче уздама и под прити-   ском бола и сунчане жеге пође лагано спровод. Био је рањен. После је лежао тифус, затим   добио три запалења и завртио свој живот   у двадесет другој години. Није он један. Много их је који су оздра-   вили од рана умрли од туберкулозе. О, сузе саучешћа и љубави, кад бисте мо-   гле олакшати болове мајкама! Кроз кратко време све ће се рашчистити.   Поумираће они које живот није могао да   отме од смрти. Зарашће и најтеже ране. И   тамо, на оним местима где је нож секао упро-   пашћене руке и ноге неће више бити фи-   зичких болова. Све ће се свршити и нестаће   страшних последица рата. Настаће мир и   леп рад. Доста је било крви и трзања. И уморна и   болесна од бола душа тражи у будућности   широку и велику слику добра и лепоте; и   око види у близини слику љубави и радости.   По улицама шетају срећни официри са својим—  80 — радосним женама и сестрама. У њиховим гла-   вама има нешто велико што ми нисмо виделе   и чега смо се само по уобразиљи ужасавале   годину дана. Знам како их је данас мајка   испратила до капије и с каквим срцем остала   да спрема за ручак оно што он воли. А с ка-   квим је срцем јесенас испраћала! [  Гледам и мислим како је дивно што се   зло свршило. — Уделите слепом! — као гром чу се   један глас. Ја се окрећем. Нема просјака. Сви иду са- х   мо један човек у сељачком оделу, снажан и   леп, и висок и млад стоји и пипајући прибија   се уза зид и пружа руке. Он нема очију. Он   проси. Он заиста нема очију. Отаџбино, твоје дете проси! Као гром убија сваку радост гај призор. Ја знам неколико људи који кад виде вој-   ника да проси сипају динаре у пружену руку.   «Ах, па и од тога ће се свет уморити и то ће   се људима досадити и јунак који проси по-   стаће временом понижен бедник који скапава   у јаду или покварени, одвратни, ниски имућан   просјак, паразит друштвени. Кажу да се мисли и ради о просвети и-  81 — —  82  — култури у ослобођеним крајевима. А да ли се I   мисли о онима који су највише платили то I   ослобођење, који су дали готово више него I   живот, који су дали све осим живота који ће I   им од сад бити терет? Шта ће бити са сиро-   машним сељаком коме је сва снага и све бо-   гатство била физичка снага и здравље, а он   их је изгубио у рату? Шта ће бити са оним ;   кога су руке храниле, а он сада нема више   од једне? Шта ће бити са онима на штакама?   Како ће живот да проводи најлепши и најкр-   шнији момак у селу, кога су и ако је сирома-   шан, најбоље девојке желеле за младожењу,   како ће да живи кад је њему нога више   колена одсечена и кад је њега срамота да   прође са штаком кроз село? Где је лепота? Ко ће косом и српом да замахне ? Ко ће коло   да поведе ? Зашто девојкама сад већ друкчије   срце за њим куца? То није више он. И он не   зна шта ће да ради са својим животом. Разговарале смо о тим ужасима и постав-   љале та страшна питања. И онда једна госпо-   ђица широким потезима нацрта једну могућ-   ност која много храбри. Всћ има доста новчаних прилога. И још   да их се скупи и држава да да. Да се оснујеједан богат фонд. Да се отворе курсеви учи-   тељских, трговачких и занатских школа. Да   се изаберу интелигентни и млади и да се према   способностима и према физичкој могућности   спреме за учитеље, за ћате, за трговачке и   банкарске чиновнике, за раднике, за надзор-   нике. Много има послова који се могу седећи   радити, па да онај који ногу нема не про-   падне. Кад се ум образује може се живети   и без једне ноге. „Паметној глави и једно је   око доста\". Само онима који су апсолутно   неспособни да се да повећа месечна новчана   помоћ. За годину, две и три да се спреме ти   оздравели јунаци и да се они пошаљу у те   земље које су освојили, те да они олобођени   људи поштују њихове телесне недостатке. Ко-   лико би се клонуле душе подигле, колико би   им живот био милији, можда некима чак и   лепши него пре док још нису оставили своју   њиву да извојују другима целу бербу. Да ли се мисли о овоме? Да ли се ради   што? Можда. О, ви што мислите, почните и   да радите! О, ви што радите, радите снаж-   није. А ви, што још нисте мислили, почните   мислити. Јер знајте да радите и мислите за сре-   ћу несретних људи, који су срећу отаџбини-  83  — — 84 — -  85 - жртвовали. Днги новац, или своје време, дати   паметан предлог или савет, дати свој дар на   дар рањеницима — то значи учииити велико   дело. Материјално ослобођење једних је свр-   шено, ово би било друго ослобођење душа   које пате. Треба дати поклон као своме најми-   лијем, а не милостињу. Милостиња упочетку   понижава, после квари оне који је примају   (а и оне који дају). Дати му као награду коју   је заслужио. Не тражити да буде захвалан,   па ће осетити ону праву велику захвалност   која ћути у срцу и блиста у оку. Богата браћо, ваша браћа просе! Здрава   браћо, ваша су браћа богаљи!  Паметна браћо,   ваша браћа не умеју да раде главом. Дајте, подуприте, научите! Отаџбина је ослободила једне, не сме да   зароби друге. Отаџбино, чујеш ли? Твоји јунаци просе.   Твоји синови су богаљи. И слепих има међу   твојом децом, отаџбино! Отаџбино мајко, ти не смеш своју децу   пустити у прошњу. Отаџбино, мајко, они су онемоћали да ти   постанеш јака, они су пали да се ти подиг-   неш. Од твоје славе њине су очи изгореле.Тебе је гађало зрно што је њих оборило. Подигни их, отаџбино, да не пропадну у   блату. Помогни својој најбољој деци, буди   нежнија према онима који су несрећнији. Ве-   лика и моћна, загрли их својим снажним ма-   теринским рукама и подигни их високо ко-   лико год може твоја моћ и снага. Дај им оно   што нису имали, да не жале оно што су за   тебе дали. Да победа буде права победа. И   да тако извидаш душевне ране и да не про-   плачу твоја кљаста деца и не прокуну срцем   они који очију немају сузе да лију. Отаџбино, сви те молимо у име оних који   руку немају да их склопе: Отаџбино мајко, буди мајка!... КОЛЕРА. Летња ноћ је покрила загрљајем земљу   која уздише. Фијукало је зрно и у секунди односило   животе, или их остављало да се месецима   вуку у болу... Ноћ. Ћутање смрти и вапај   живота... Уздише земља од рана и умора, а ја ле-   жим болан под шатором и мислим о срећи.   Скоро ћемо кући!  Заситила се крви авет рата.   Бугарска је сама тражила мир. Кућа!  Како смо мало ценили и како ни-   смо разумевали шта значи кућа, огњиште,   породица, све оно што је кроз векове код   наших старих имало велике вредности, а што   је код нас модерних већ постајало досадно   баш због старости, баш због тога непреста-   ног понављања. Ја који се нисам оженио   можда највише стога што ми сви већ скоро   двадесет година говоре да треба да се же-   ним, ја се сад чудим: зар сам то био ја који бам налазио да су ми сви моји сувише по-   знаги и врло мало оригинални и бежао од   куће у кафану где није било ни лепше, ни   занимљивије, али где је другарица чаша до-   водила млаке снове уморној остарелој младо-   сти и варала је да још није све пропало? Кућа... Дошао је рат, дошло је време да   покаже да оно што вреди увек вреди. Лежим болестан под шатором и мислим':   како моја мајка уме да негује! Како је ниска   моја садашња соба. Разапето сиво платно по   коме тихо корача ноћни ветар који је скупио   по пољу јауке и уздахе. Испод ивица прља-   вога ткива отимају од ноћи моје очи доњи   део једног пресеченог, окрњеног предела И   машта наставља на стабла дрвећа круне и на   подножја врхове планина и небо над њима.   Како су чудне слике наше земље кад се гледа   испод шатора!  Као човек без главе, као ноге   без трупа, као неки наши војници које су не-   савесни савезници искасапили. Негде иза мене шуме кукурузи. И сав   ужас рата, и ову болну ноћ у којој плаче по-   беда брата, и трзање мога премореног тела,   све лечи жељно очекивана — кућа. Из мрака из далеке даљине смеше ми се-  90 -ђаволасте очи једног малог анђела. Замишљам   је, златну девојчицу моје сестре, како се из-   ненадила што сам дошао, како се чуђење у   њеним днвним очима претвара у радост, како   је затим трепнула и замрсила горње и доње   трепавице па ме онда погледала како ни срећа   не гледа човека, пружила ми своје мале, мале   руке и хоће горе. Знам кад је овако велики као што ме је   Б .г створио и онако снажан као што сам пре   рата био подигнем онако малу и нежну чак   до тавана, ја задршћем под теретом тога   блага. И помислим:  ова мала девојчица, ова   велика срећа није моја, није сасвим моја;  она   је моје сестре и мога зета и они једнога дана   могу отићи далеко и одвести и њу. А могао   сам и ја, да је Бог хтео, имати једно такво   богатство. И стежем то срце на срце и осе-   ћам: живети за једно дете — је лепо живети!. Досадна је моја болест. Квари ми најлепше   мисли. Већ два, три дана како ме узнемирава.   Није ништа опасно, мислим нека врста срдо-   боље. Повраћања нема. Поднећу је напослетку.   Шта би било да је колера? Смирим се мало и задремам.-  91 - „Где су руке твоје мајке   Сад да скупе сузе сина? Гдје кољено да почине, Да ти тешко бреме скине? Гдје је твоја домовина?* I Не, та песма није сасвим пригодна. Шта   ми се она намеће? Колико само има година   откад сам је у школи научио и после забо-   равио! Наједанпут... навали нешто и гадно, и   страшно, и мисао: то је „она“ ,  нова непри-   јатељица наше војске! Листови ми се згрчише   као да их неко окова и стеже у хладно гвожђе,   по целој утроби поче нешто да чупа и обли   ме прљавштина одвратне болести. Зовнух војника и молећивим гласом запо-   ведих му да трчи до прве бараке и да каже   доктору да сам опасно болестан и да одмах   дође. Војник одјури. На мене нападоше болови да ми се чи-   нило смрвиће ме док доктор стигне. Не знам колико је прошло времена; док   је дошао, ја сам већ неколико пута губио   свест. Знам да ми је пипао било, знам да је   рекао: Аха она\\  Знам да је пробао да откачи   једну од друге моје ноге које су се у грчубиле скопчале и није могао. Знам да су ме   нечим трљали по листовима и грејали боцама.   Сећам се да је доктор прогунђао како би   било можда добро да има каде и вруће воде.   Знам да сам скупио сву снагу и сву свест   и питао га : — Шта је докторе? — Колера. — Знам. Него — је ли опасно? — Хоћете ли истину? — Хоћу — рекох ја и још јача студен   стеже моје тело и срце. —Пулса више немате — рече доктор. —   Случај је опасан. До сутра сте готови. Ако   желите. што да наручите,. — Е, е! А ако је нећу да умрем!... —   рекох ја, ругајући се и њему и себи и смрти,   и ако ми нимало није било до јуначења и до   шале. Помислих на мајку — да сам јој бар што   написао. И зашто да умрем од колере сад   после рата кад треба да се иде кући и кад   смо победили непријатеље? Зар на крају она  да тријумфује? — Знате шта, докторе, дајте ви мени неки   лек, ма и најопаснији. Кад ћу већ да умрем — 94 - немате се чега бојати. Мени се ипак чини да   ћу издржати. И он ми је нешто дао. Сећам се једне страховито дуге ноћи пуне   болова и прљавштине, пуне покушаја да се   подигнем и немоћног падања на постељу, пуне   претње и молбе, пуне ужаса и гадости. Било ме је страх. Осећао сам да је она   друга што се крије иза колере ту и да се   нагла над мене. Страх од куршума није страх   Овај страх је пун неког тајанственог ужаса.   Могао бих рећи да је ово и душевни и физич-   ки страх, а онај од куршума само физички.   У полусну и бунилу ја сам дрхтао, али не   од смрти као престанка живота, већ од неке   аветињске смрти у којој ће се вечито проду-   жити овај пун тајне страх. А кад ми је на-   презање од повраћања сасвим враћало свест,   ја сам проклињао и живот и смрт и грдио   доктора што не уме да ми помогне. Зашто   нисам погинуо? Зашто колера да ме овако   као стоку понизи и смрви? Ноћ. Сутра ћу да умрем. — Дајте ми, докторе, опијума. Жедан сам   толико да ми се чини од хладне ћу воде оз-   дравити, али се варам, војник ми доноси снајлепшег извора воду, а она ми је оПорЗ,   неукусна, одвратна. Он ми нешго сипа у уста. Ноћ је... Јесте, ноћ је. Арнаути се преда-   ли, па нам онда спремили зеседу. Ми бежимо,   јер бисмо иначе сви изгинули. Ево нас код   Дрима! Треба прећи реку, да спасемо живот   и да добијемо појачање да сузбијемо и каз-   нимо неверника који је дао лажну бесу. —   Уже!... командује официр. Заплива с ужетом   један војник. Сече таласе ледене воде, а уже   као змија иде за њим и вијуга се. Одједном   уже стаде, војник потону. Скочи други војник   у реку и заплива. У немој тишини језа је   преплављала душе и тела су осећала студен   воде која окружује сина неке мајке која се   нада и чека. Био је већ близу обале. Све су   очи биле напрегнуте, сва су срца престајала да   куцају. Одједном он посустаде, диже руку као   да даје неки знак и нестаде га. Онда изиђе   из редова сам један војник, опаса се ужетом   и пође у смрт. Он је снажно махао рукама и   изгледало је да се и сама река од његове   храбрости загрејала. И он журно исплива на   другу обалу. Он је вукао уже и сад су много   лакше препливавали други војници... И кад су сви били на другој обали, плану ватра и По-   жар обузе цело једно арнаутско село. Огрејге   се, смрзнути јунаци!... Ја се трзам... чини ми се да сам ја то пли-   вао по хладној води и да ми је она ушла у   кости. О, што не дође једном то сутра, да умрем!...   Да умрем усамљен, одвојен од људи, окужен!.. Опсели смо Видин. Бугарска је тражила   мир. Примирје је, воде се преговори. Наш   официр парламентар са знаком мира сам на   коњу прилази опсађеној вароши, да саопшти   неке важне поруке. Одједном плотун! Опсед-   нути који су молили за мир плотуном пуцају   на једног човека који им доиоси можда тај   мир!  Официр ободе коња и сам Бог зна како   га не погоди ни једно зрно... Тај официр сам ја... Ухватише ме и почеше   да спремају неке кљеште и справе за мучење.   Неки ковачи у оделу бугарских војника хоће   да ми врућим гвожђем сагоре очи. Свуда ва-   тра, а мени је зима од страха. Колера ме је опет пробудила из страшнога   сна. Зашто ја сањам оно што је било ? И за-   што се у то меша и оно што није било? Ја   нисам парламентар, ја сам само резервни офи-— 96 - цир који се није ни тукао с Бугарима. Ја   сам био у позадини. И сад ја сам само чо-   век који болује од колере. Не, ја више нисам   човек. — Докторе, убите ме, ја сам псето. — Чекајте још мало. — Док сване? Он ћути. Ја склапам очи... И видим читаву   поворку поцепаних војника. Воде нас кроз   широка поља покривена високим снегом, то-   лико високим колико је летос зелено и жуто   жито било високо. О, зашто газимо, зашто из   сна будимо та бела поља под којима спавају   свети гробови? Бела снежана поља, бела по-   ља што покривају родитеље сањају беле светле   снове о будућности деце. Мир. Ноћ... Као да негде из далека свиће. Не, не сви-   ће; то се она мила осмехује. — „Мањо, а што   су ти тако гараве очи?“  — пита је један мој   пријатељ. — „Нису; опрала ми нана!“  — и   она га погледа осмехом од кога ти се чини   да те завијају у кадифу. Заиста свиће. Ја сам се разбудио и кажем: — Докторе, ја нећу да умрем. — Нећете. Ви сте јунак. Повратио вам се   пулс.— 97 — Кад је свануло, било ми је боље. И за три   дана сам оздравио. Колера је као и битка:   напада, бесни, млати једно кратко време и   онда стане:  тада си већ или победилац или   побеђен. Чуо сам после да је доктор причао по   Београду да ниједан курјак не би издржао   овакав напад колере какав сам издржао ја.   Ако. Седим напољу у хладовини и гледам преко   наше ниске баште у којој зри грожђе на ве-   нац својих од детињства познатих планина.   Код ногу ми цвета драгољуб и мирише неко   горко биље. Наша кујница сва завијена у див-   ну лозу заруменела се већ од прве јесени.   Мала Милена игра се поред мене с лутком   коју сам јој ја донео „из рата“.  И сунце ми-   лује њену малу, паметну црну главицу. Над   главом ми се деру врапци који не знају да је   сад мир и да ја желим да га данас потпуно   уживам, Шушну нешто и на моју полућелаву главу   паде са старог нашег платана један сув лист. Зашто сам ја данас меланхоличан? Да није   колера оставила у души некога трага? Прво   лишће пада, први знаци јесени се јављају и-  98 —— ако сунце још бљешти и греје. И мом животу   прилази јесен. И тај суви лист и други који   за њим долазе личе ми на маште и на наде   које су се свеже и зелене дизале небу, да   после суве падну у моју полуопустелу душу. Јесен долази. Јесен је — умирање. Долази моја мајка и смеши се. Она са се-   дим власима не тужи што је дошла јесен: она   се радује што сам дошао ја и што смо ми   победиоци. Ево једног суседа. Он хоће кафу и причу   о колери. Ја је већ по пети пут причам, А   моја мајка, служећи мога пријатеља, окреће   се упола мени и са очима пуним скромне,   повучене среће и каже ми: — Било ти престало, доктор рече да ћеш   да умреш, ти се препаде, срце штрецну, за-   куца, било се поврати и — остаде жив... — Мајка, на свету нема нежчости. — Шта   је, мањо? Мала је стала преда ме и осмехује се. Бли-   стају бели зубићи и румене се црвене уснице.   И чини ти се да ту негде у близини цветзју   вишње и да одмах сазревају те вишње. А у   очима јој пева једна песма: Не буди тужан.   Погледај мене. Ја сам пролеће. Живот је леп, — 100 — живот је млад, живот се обнавља. Буди весео. Она не зна шта говоре њене очи и колико   је лепа и колико ми је драга и од тога што   не зна још је лепша и још ми је дража. Она ме озбиљно пита:  да ли можда волим   да данас у празник обуче лутки другу хаљи-   ну, јер се ова коју сам јој ја купио мало ис-   прљала? — Мајка, оставите се ваших подругљивих   шала, па ми помогните да решимо ово важно   питање."}